Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Но, но, приђи овамо, докторе”, рекао је краљ. „Ала си ми ти главоња. Но, но, чучни, чучни, када ти се каже!”

Несрећни Будах је почео да се спушта. Лице му се искривило од ужаса.

„Још, још”, подсмевао се краљ. „Још једаред! Још! Колена те не боле, излечио си своја колена. А зубе, покажи ми зубе! Ех, када бих ја такве имао… И руке су ти јаке, чврсте. Здрав си, здрав, иако си главоња… Но, хајде, голупчићу, лечи, зашто стојиш…”

„Ва-ваше величанство… из-изволите ми показати ногу. Ногу…” зачуо је Румата. Дигао је очи.

Лекар је чучао пред краљем и опрезно му стезао ногу.

„Ехе… Ехе!” рекао је краљ. „Шта ти је сада? Не хватај је! Ако си се прихватио да је лечиш, онда је и лечи!”

„Све ми је јасно, ваше величанство”, промрмљао је лекар и почео брзо да претура по својој торби.

Гости су престали да жваћу. Аристокрачићи на другом крају стола су се чак придигли и испружили вратове, горећи од радозналости.

Будах је извукао из торбе неколико камених флашица, отворио их и приносећи носу једну по једну, поређао их у низу по столу. После је узео краљев пехар и налио га до половине вином. Правећи покрете обема рукама над пехаром и прошаптавши некакве клетве, брзо је сасуо у вино садржину свих својих флашица. По сали је почео да се шири мирис амонијака. Краљ је стегао усне, завирио у пехар и искрививши нос, погледао дон Ребу. Министар се осмехнуо. Дворани су престали да дишу.

Шта он то ради, зачуђено је помислио Румата, па старац пати од подагре! Шта је он то тамо измешао? У трактату је јасно речено: трљати отекле зглобове траварицом са тродневним отровом беле змије Ку. Можда је то за трљање?

„Је ли ово за трљање?” упитао је краљ, са страхом посматрајући пехар.

„Не, ваше величанство”, рекао је Будах, који је већ мало дошао к себи. „То је лек који треба попити.”

„По-пити?” краљ се надуо и забацио у фотељу. „Не желим да пијем. Трљај.”

„Како хоћете, ваше величанство”, покорно је рекао Будах. „Али, усуђујем се да вам кажем, да од трљања неће бити никакве користи.”

„Због нечега сви трљају”, са гађењем је рекао краљ. „А ти хоћеш да у мене сипаш ову гадост.”

„Ваше величанство”, рекао је Будах, гордо се усправивши. „Овај лек знам само ја! Излечио сам њим стрица војводе Ируканског. Што се тиче трљања, лекари који су вас тако лечили нису вас излечили…”

Краљ је погледао дон Ребу. Реба се смешкао.

„Ти си битанга”, рекао је краљ лекару непријатним гласом. „Сељачина. Главоња одвратни.” Узео је пехар… „Када те одаламим овим пехаром по зубима…” Завирио је у пехар. „А ако ми буде мука?”

„Мораће да се понови, ваше величанство”, тужно је рекао Будах.

„Но, добро, бог нека је са нама”, рекао је краљ и већ принео пехар устима, када га је наједном одмакао, тако да се мало течности просуло на чаршав на столу. „Но, попиј прво сам! Знам ја вас, Ируканце, ви сте и светог Мику Варварима предали! Пиј, када ти се каже!”

Будах је са увређеним изразом лица узео пехар и отпио неколико гутљаја.

„Но, како је?” упитао је краљ.

„Горко, ваше величанство”, пригушеним гласом је изговорио Будах. „Али мораћете да попијете.”

„Мора-ти, мо-ра-ти…” почео је да гунђа краљ. „И сам знам шта морам да радим. Дај то овамо. Но, ето, пола пехара је попио дограбио је…”

У једном даху је испразнио пехар. Дуж стола су се зачули повици саучешћа — и наједном се све смирило. Краљ као да се скаменио отворених устију. Из очију су почеле да му лију сузе. Поцрвенео је, а затим поплавео. Испружио је над столом руку, грозничаво нешто хватајући прстима. Дон Реба му је брзо стрпао у руку кисели краставац. Краљ је ћутке бацио краставац у лице дон Реби и поново испружио руку.

„Вина…” продахтао је.

Неко је појурио, додао бокал. Краљ је, бесно окрећући очи, гласно клокотао. Црвене струје су му се сливале на белу кошуљу. Када је бокал био празан, краљ га је бацио у Будаха, али га је промашио.

„Стрвино!” рекао је неочекиваним басом. „Зашто си ме убио? Мало су вас вешали! Цркао, да бог да!”

Заћутао је и почео да пипа колено.

„Боли!” почео је да цмиздри пређашњим гласом. „И ипак боли!”

„Ваше величанство”, рекао је Будах. „Да би се болест излечила, потребно је пити ову микстуру свакодневно најмање недељу дана…”

У краљевом грлу је нешто запиштало.

„Напоље!” заурлао је. „Сви напоље!”

Дворани су, обарајући фотеље, у гомили потрчали ка вратима.

„На-по-ље!…” урлао је бесно краљ. Обарајући посуђе са стола.

Истрчавши из сале, Румата је улетео иза неке тешке драперије да се клибери. Иза суседне драперије такође се чуо кикот — неко се смејао штуцајући, губећи дах, пиштећи.