Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Где су лекари?” почео је тужно да цмиздри. „Где је мој добри Тата! Обесили сте га, будало! А мени је од самог његовог гласа било лакше! Ћутите, и сам знам да је био тровач! И пљуцкао сам на то! Шта са тим, ако је тровач? Он је био ле-кар! Схватате ли то, убицо? Лекар једнога отрује, а другога излечи! А ви само трујете! Најбоље би било када бисте се и сами обесили! (Дон Реба се поклонио, положивши шаку на срце и остао у том положају.) Јер, све сте повешали! Остали су само ваши шарлатани! И попови, који ме напајају светом водицом уместо лековима… Ко ће бити тај који ће ми направити микстуру? Ко ће мени истрљати ногу машћу?”

„Господару!” гласно је проговорио Румата, и учинило му се да је у дворцу све занемело. „Довољно је да наредите, и најбољи лекар Империје ће бити у двору за пола сата!”

Краљ је запањено почео да га посматра. То је био ужасан ризик. Било би довољно да дон Реба да један миг… Румата је физички осетио, колико га пари очију посматра преко врхова својих стрела — знао је он, зашто се под таваницом спаваонице налазе низови округлих отвора. Дон Реба га је такође посматрао са изразом учтиве, али исто тако и доброћудне радозналости.

„Шта то значи?” гадљиво је упитао краљ. „Но наређујем, но, где је тај ваш лекар?”

Румата се сав напео. Учинило му се да му врхови стрела већ пробијају лопатице.

„Господару”, брзо је рекао, „наредите дон Реби да вам представи чувеног лекара Будаха!”

Према свему, дон Реба се ипак збунио. Главно је било речено, а Румата је остао жив. Краљ је пребацио поглед мутних очију на министра одбране круне.

„Господару”, наставио је Румата, сада се више никуда не журећи и понашајући се на одговарајући начин. „Знајући за ваше одиста неподношљиве патње и сећајући се дуга мога рода пред владарима, позвао сам из Ирукана чувеног, високоученог лекара доктора Будаха. На жалост, пут доктора Будаха је био прекинут. Сиви војници поштованог дон Ребе су га ухватили прошле недеље и за његову даљњу судбину зна само дон Реба. Сматрам да се лекар налази негде у близини, највероватније у Веселој Кули, и надам се да се чудновата мржња дон Ребе према лекарима још није на најсудбоноснији начин одразила на судбину доктора Будаха.”

Румата је ућутао, преставши да дише. Чини се да се све срећно завршило. Држи се, дон Реба! Погледао је министра — и следио се. Министар одбране круне уопште није био збуњен. Он је климнуо Румати главом са лаким, родитељским прекором. То Румата никако није очекивао. Па он је одушевљен, запањено је помислио Румата. Зато се краљ понашао управо онако, како је он и очекивао.

„Варалицо!” заурлао је. „Задавићу те! Где је доктор? Где је доктор, питам вас! Ћутати! Питам вас, где је доктор?”

Дон Реба је искорачио напред, љубазно се смешкајући.

„Ваше величанство”, рекао је, „ви сте одиста срећан владар, јер имате тако много верних поданика, да они чак понекад сметају један другоме у тежњи да вам буду на услузи. (Краљ га је тупо посматрао). Нећу да сакријем; као и све, што се дешава у вашој земљи, знао сам и за благородну замисао жустрога дон Румате. Нећу да кријем да сам послао у сусрет доктору Будаху наше сиве војнике — једино због тога, да бих сачувао поштовања достојног човека у годинама од случајности далекога пута. Нећу да кријем ни то, да нисам хитао да представим Будаха ируканског, вашем величанству…”

„Како сте се усудили?” прекорно га је упитао краљ.

„Ваше величанство, дон Румата је млад и исто тако неискусан у политици, колико је искусан у благородним поривима. Он и не зна на какве је све нискости способан војвода ирукански у својој бесној злоби против вашег величанства. Али, ви и ја то знамо, господару, зар не? (Краљ је климао главом.) И због тога сам сматрао за неопходно да прво извршим кратку истрагу. Ја не бих никуда журио, али ако ви, ваше величанство (низак поклон краљу), и дон Румата (покрет главом према Румати) инсистирате, онда ће се још данас после ручка доктор Будах, ваше величанство појавити пред вама, да отпочне са лечењем.

„А ви нисте глупи, дон Реба”, рекао је краљ, поразмисливши мало. „Истрага — то није лоша ствар. То никада не може да смета. Проклети Ируканац…” Застењао је и поново се ухватио за колено. „Проклета нога! Но, значи после ручка? Чекаћемо, чекаћемо.”

И краљ је, ослањајући се на раме министра церемонија лагано кренуо у престону дворану поред запањеног Румате. Када је нестао у гомили дорана који су се склањали пред њим, дон Реба се пријатељски осмехнуо Румати и упитао га: