Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

У међувремену је свануло. У прашњаве прозоре је почело да завирује сунце. Капци су почели да лупају. На улици су се довикивали заспали гласови. „Како сте спавали, брате Кирису?”… „Нека је хвала господу, мирно, брате Тико. Ноћ је прошла, и нека је хвала богу.”… „А код нас је неко покушавао да кроз прозор упадне. Благородни дон Румата је, причају, ноћас лумповао.”… „Прича се да има госта.”… „Па зар се сада лумпује? При младом краљу, сећам се, лумповали су — нису ни запажали, како су при томе пола града спалили.” „Шта да вам кажем, брате Тико. Нека је хвала богу, што за суседа имамо таквог дона. Једаред годишње лумпује, па и то је много…”

Румата се попео горе, и закуцавши на врата, ушао у кабинет. Кира је седела у фотељи, као и јуче. Дигла је очи и са зебњом и узнемиреношћу му се загледала у лице.

„Добро јутро, мала моја”, рекао је и пришао, пољубио јој руке и сео у фотељу преко пута.

Стално га је испитивачки посматрала, а онда га је упитала.

„Јеси ли уморан?”

„Да, мало. И морам опет да идем.”

„Да ти припремим нешто?”

„Не треба, хвала. Уно ће ми све припремити. Једино можда ако би ми оковратник намирисала…”

Румата је осетио како се међу њима појављује зид лажи. Испрва танак, а после све дебљи и чвршћи. За цео живот, горко је помислио. Седео је, притворивши очи, док је она опрезно мирисала разним парфемима његов раскошни оковратник, образе чело, косу. После тога је рекла:

„Чак ме и не питаш како сам спавала.”

„Како, мила?”

„Уснила сам сан. Схваташ ли, страшан, језив сан.”

Зид је постао дебео, као бедеми тврђаве.

„На новом месту је увек тако”, рекао је Румата лажним гласом. „А и барон је, сигурно, доле био јако бучан.”

„Да наредим да донесу доручак?” упитала га је.

„Нареди.”

„А како вино волиш изјутра?” Румата је отворио очи.

„Нареди да донесу воде”, рекао је. „Изјутра не пијем ништа друго.”

Изишла је и чуо је како је мирним и звонким гласом разговарала са Уном. После се вратила, села на наслон његове фотеље и почела да му прича свој сан, а он је слушао, дижући веђе и осећајући како зид са сваким тренутком постаје све дебљи и чвршћи и како га он заувек одваја од јединог одиста блиског човека у овом одвратном свету. И тада је из залета ударио по зиду целим телом.

„Кира”, рекао је. „То није био сан.”

И ништа се нарочито није десило.

„Јадни мој”, рекла је Кира. „Причекај, сада ћу да ти донесем расола…”

До недавно је двор арканарских краљева био један од најпросвећенијих у Империји. На двору је било научника; у великој већини су то, (разуме се) били шарлатани, али је међу њима било и таквих, као што су Багир Кисенски, који је открио сферичност планете; главни лекар Тата, који је исказао генијалну мисао о настанку епидемија од малих, неприметних обичном оку, црвића које разносе ветар и вода; алхемичар Синда, који је, као и сви алхемичари, тражио начин за претварање глине у злато, а који је пронашао закон очувања материје. На арканарском двору било је и песника, углавном ништавила и ласкаваца, али су се међу њима налазили и такви, као што је био Пепин Славник, аутор историјске трагедије ‘Поход на север’; Цурен Праведни, који је написао преко пет стотина балада и сонета, који су послужили у народу као основа за народне песме; ту је био и Гур Литерата, који је створио први у историји Империје светски роман — тужну историју принца, који се заљубио у предивну варварку. На двору је било и одличних глумаца, играча, певача. Одлични сликари су покривали зидове фрескама које нису губиле свежину својих боја. Чувени вајари украшавали су својим делима дворске паркове. Не може се рећи да су арканарски краљеви били мецене просвећивања или познаваоци уметности. Једноставно се то сматрало за нешто нормално, као што су то били церемонија јутарњег облачења, или раскошни гардисти крај главног улаза. Аристократска трпељивост је понекад долазила и до тога, да су неки научници и песници постајали запажени шрафићи државног апарата. Тако је пре само пола столећа, високоучени алхемичар Ботса, који је заузимао сада укинут као непотребан положај министра руда, основао неколико рудника и прославио Арканар задивљујућим легурама, чија је тајна била изгубљена после његове смрти. А Пепин Славни је све до недавно руководио државном просветом, све док министарство историје и писмености, на чијем се челу налазио, није било проглашено за штетно јер је наводно развраћало умове обичних људи.