Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

На томе је прича барона била прекинута. Капетан издуженог лица је замахнуо руком, и тежак нож за бацање је лупио о баронов оклоп.

„Одавно је требало тако!” рекао је барон и извукао из канија огроман мач дворукаш.

Са неочекиваном за њега лакоћом скочио је на под, мач је као светла трака зафијукао кроз ваздух и пресекао кровну греду. Барон је опсовао. Таваница се нахерила, на главе је почела да се осипа прашина.

Сада су сви били на ногама. Сиромашни донови без новца залепили су се уз зидове. Млади аристократи су се попели на столове, да би боље видели. А сиви су се, истуривши испред себе копља, постројили у полукруг и малим, ситним корацима кренули на барона. Само је Румата остао да седи, размишљајући са које би стране баронове могао да стане, а да не доспе под ударац његовог мача.

Широко сечиво је злослутно фијукнуло, описујући светлуцаве кругове над бароновом главом. Он је нечим подсећао на теретни хеликоптер са ротором који се окретао на земљи.

Опколивши га са три стране, сви су били принуђени да се зауставе. Један од њих је не размишљајући стао леђима окренут Румати и Румата га је, сагавши се преко стола, дохватио за оковратник, бацио на леђа у тањире са огрисцима и лупио ивицом длана испод увета. Овај је само затворио очи и смирио се. Барон је повикао.

„Прекољите га, благородни Румата, а ја ћу докрајчити остале.”

Све ће их поубијати, незадовољно је помислио Румата.

„Слушајте”, обратио се свима. „Нећемо да кваримо једни другима веселу ноћ. Нећете моћи да се одржите против нас. Баците оружје и губите се одавде.”

„Ето ти на”, љутито се успротивио барон „А ја желим да се тучем! Нека се туку и они! Туците се, ђаво вас однео!”

Са тим речима кренуо је на сиве, убрзавајући стално окретање мача. Сиви су се повлачили, све блеђих и блеђих лица. Они очигледно никада у животу нису видели теретни хеликоптер. Румата је прескочио сто.

„Причекајте, пријатељу”, рекао је. „Немамо зашто да се свађамо са тим Ијудима. Не допада вам се што су они овде?”

„Без оружја нећемо отићи”, натмурено је проговорио један од поручника. „Добићемо преко носа. Ја сам у патроли.”

„Ђаво вас однео, губите се онда са оружјем”, дозволио је Румата. „Сечива у каније, руке на главе, пролазити један по један! И — никаквих подлости! јер ћу вам иначе кости поломити!”

„А како да одемо?” бесно је упитао капетан издуженог лица. „Овај дон нам препречује пут!”

„И надаље ћу то чинити!” упорно је рекао барон. Млади аристократи су се увредљиво насмејали.

„Но, добро”, рекао је Румата. „Ја ћу држати барона, а ви протрчите, али што брже — дуго нећу моћи да га задржим! Ехеј, тамо, на вратима, ослободите пролаз! Бароне”, рекао је грлећи Пампу за широки струк. „Чини ми се, драги мој, да сте заборавили на једну веома важну околност. Јер, тај ваш славан мач су употребљавали ваши преци само за благородну борбу, јер, речено је: ‘Не потржи га по тавернама.’„

На лицу барона, који је наставио да врти мачем, појавио се израз забринутости.

„Али ја немам други мач”, рекао је неодлучно.

„Тим пре!” значајно је рекао Румата.

„Мислите?” Барон се још колебао.

„Па ви то знате боље од мене.”

„Да”, рекао је барон. „У праву сте.” Погледао је увис, на своју шаку, која се вртела као полудела. „Нећете ми веровати, драги мој Румата, али ја могу овако и по три-четири сата без прекида — и уопште се нећу заморити… Ах, зашто ме она не види сада!?”

„Испричаћу јој”, обећао је Румата.

Барон је уздахнуо и спустио мач. Сиви су, сагавши се, пројурили поред њега. Барон их је испратио погледом.

„Не знам, не знам…” неодлучно је рекао. „Шта мислите, да ли сам правилно урадио, што их нисам испратио ударцима ноге у стражњицу?”

„Потпуно правилно”, почео је да га уверава Румата.

„Но, па шта онда”, рекао је барон, увлачећи мач у каније. „Када нам није пошло за руком да се потучемо, онда сада имамо права да мало попијемо и заложимо се.”

Свукао је са стола, за ноге, сивог поручника, који је још лежао у несвести, а затим је доста продорним гласом дрекнуо:

„Ехеј, домаћице! Вина и хране!”

Пришли су нам млади аристократи и уљудно му честитали на победи.

„Ситнице, ситнице”, доброћудно је рекао барон. „Шест шарених јуначина, плашљивих као и сви трговци. У ‘Златној Потковици’ сам их порастурао двадесетак… Како је то добро”, обратио се Румати, „што тада са собом нисам имао свој борбени мач! Колико сам забораван, могао сам и да га извучем. И, мада ‘Златна Потковица’ није таверна, већ обична крчма…”