Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Предиван си”, прошаптала је. „Дођи овамо. Како сам те само дуго чакала!”

Румата је затворио очи, осетио мучнину. По лицу су му, голицајући, га, текле капљице зноја. Не могу, помислио је. У вражју матер сва та информација… Лисица… Мајмунче… То је противприродно, прљаво… Ђубре је боље од крви, али ово је горе од ђубрета!

„Зашто гњавите, благородни доне?” пискавим гласом повикала је дона Окана. „Дођите овамо, чекам вас!”

„До ђа-во-ла…” промукло је рекао Румата. Скочила је и притрчала му.

„Шта је са тобом? Пијан си?”

„Не знам”, успео је да исцеди из себе. „Загушљиво ми је.”

„Да наредим да донесу лаворче?”

„Какво лаворче?”

„Но, ништа, ништа… Проћи ће све то…” Прстима који су се тресли, почела је да раскопчава прслук. „Предиван си…” мрмљала је убрзано дишући. „Али, неодлучан си као неки новајлија. Никада не бих ни помислила… То је предивно: кунем се светом Баром!”

Морао је да је дограби за руке. Посматрао је одозго на доле и видео њену неуредну косу која се пресијавала од лака, овална гола напудерисана рамена малене, љубичасте уши. Лоше је, помислио је. Ништа неће испасти од свега овога. А штета, она би морала нешто да зна… дон Реба говори у сну… Он је води на саслушања, она много воли саслушања… Не могу…

„Но?” рекла је Ијутито.

„Ваши теписи су предивни”, рекао је гласно. „Али, време је да кренем.”

У први мах га није схватила, а после јој се лице искривило од беса.

„Како се само усуђујеш”, просиктала је, али је он већ леђима напипао врата, искочио у ходник и брзо почео да се удаљава. Од сутра престајем да се умивам, помислио је. Овде човек мора да буде брав, а не бог!

„Мерин!” викала је за њим. „Жена! На колац те треба…”

Румата је отворио неки прозор и искочио у врт. Једно време је стајао под дрветом, удишући хладан ваздух. После се сетио блесавог белог пера, истргао га, бесно згужвао и бацио. Пашки такође ништа не би пошло за руком, помислио је. Никоме не би ништа успело. „Да ли си сигуран?”… „Да, сигуран сам.”… „Онда не вредите ни пребијене паре!”… „али, мука ми је од свега тога!”… „Експеримента се не тичу твоја преживљавања. Ако не можеш — не прихватај се тога.”… „Ја нисам животиња!”… „ако Експеримент захтева, онда треба постати и животиња.”… „Експеримент то не може да захтева.”… „Као што видиш, може.”… „А онда!”… „Шта онда?”… „Онда… Онда… Добро, сматраћемо да сам лош историчар.” Слегао је раменима. „Потрудићемо се да постанемо бољи. Научићемо да се претварамо у свиње…”

Била је скоро поноћ, када се вратио кући. Не скидајући се, само опустивши пређице, сручио се на отоман у салону и заспао као мртав.

Пробудили су га негодујући повици Уна и доброћудно урлање у басу:

„Губи се, губи вучићу, јер ћу ти иначе уво откинути!”

„Па спавају, када вам кажем!”

„Шиц одавде, не мотај ми се под ногама!”

„Забрањено је када вам се каже!”

Врата су се отворила, и у салон је улетео огроман, као животиња Пех, барон Пампа дон Бау, црвених образа, белих зуба, са брчићима уфитиљеним напред, у плишаној беретки нахереној на страну и раскошној љубичастој кабаници, испод које се нејасно светлуцао оклоп. За њим се вукао Уно, који се ухватио барону за десну ногавицу.

„Бароне!” повикао је Румата, спуштајући ноге са отомана. „Одакле ви у граду, пријатељу стари? Уно, остави барона на миру!”

„Одиста, ретко досадан дечак”, гунђао је барон, приближавајући се раширених руку. „Биће нешто од њега. Колико тражите за њега? Уосталом, отом потом… Дајте да вас прво загрлим!”

Загрлили су се. Барон је укусно мирисао на прашњави пут, коњски зној и смешни мирис разних вина.

„Видим да сте такорећи потпуно трезни, драги мој пријатељу”, огорчено је рекао. „Па уосталом, ви сте увек трезни. Срећник!”

„Седите, драги мој”, рекао је Румата, „Уно! донеси нам мало више есторског вина!”

Барон је дигао огроман длан.

„Ни једну једину кап!”

„Ни капљице есторског? Уно, не треба есторско, доноси ируканско!”

„Не треба уопште вино!” туробно је рекао барон. „Не пијем.”

Румата је сео.

„Шта се то десило?” узнемирено је упитао. „Да се нисте којим случајем разболели?”

„Здрав сам као бик. Али те проклете породичне сцене… Краће речено, посвађао сам се са баронесом — и тако сам сада овде.”

„Посвађали са баронесом! Ви! Доста, бароне, какве су то сада шале?”

„Замислите само! И сам као да сам у некој магли. Сто двадесет миља сам прешао на коњу као у магли!”

„Мој драги”, рекао је Румата, „одмах ћемо узјахати коње и кренути у Бау.”