Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Румата се удаљио од прозора и почео да се шетка по салону. То је безнадежно, помислио је. Нема такве снаге, која би могла да их истргне из уобичајеног круга брига и представа. Може им се дати све. Човек би могао да их пресели у најсавременије зграде од стакла и обучи их јонским процедурама, и ипак ће се они увече окупљати у кухињи, играти карте и подсмевати се суседу, кога туче жена. И за њих неће постојати бољи провод. Што се тога тиче дон Кондор је у праву: Реба је — глупост, ситница у поређењу са огромним традицијама, правилима постојања која озарују столећа, која су доступна и најглупљем међу најглупљима, а која ослобађају од потребе да човек мисли и интересује се за било шта. А дона Ребе неће бити, сигурно, чак ни у школском програму. ‘Ситан авантуриста у доба јачања апсолутизма’.

Дон Реба, дон Реба! Није висок, али није баш ни мали растом, није дебео, а није ни сувише мршав. Коса му није ни сувише густа, а није ни ћелав. И покрети му нису нагли, али није ни спор, лице му је неупадљиво, личи на хиљаде лица истовремено. Учтив је, галантан према дамама, пажљив саговорник, а уз све то и не блиста неким посебним мислима…

Пре три године изронио је из некаквих убуђалих подрума дворске канцеларије, ситан, неприметан чиновничић, који је желео свакоме да угоди, блед, чак некако сивкаст. После је тадашњи први министар наједном био ухапшен и погубљен, под мучењем је подлегло неколико полуделих од ужаса становника који ништа нису схватали, и као да је на њиховим лешевима израстао као огромна бледа печурка тај чврст, непоштедан геније осредњости. Он није нико. Он је без порекла. То није снажан ум при слабом господару, који даје цео свој живот идеји борбе за уједињење земље а у име аутократије. То није среброљубац-привремени човек, који мисли само на злато и жене, који убија и десно и лево од себе власти ради и који влада да би убијао. Шапуће се такође да он и није никакав дон Реба, да је дон Реба — сасвим други човек, а да је овај бог зна ко, вукодлак, двојник, подметнута личност…

Ма шта предузимао, све је пропадало. Напујдао је један на други два утицајна рода у краљевству, да би их ослабио и да би отпочео широки напад на племство. Али, родови су се помирили, уз звецкање чаша проглашен је вечити савез и од краља је отет огроман комад земље, који је одувек припадао Тоцовима Арканарским. Објавио је рат Ирукану, сам је повео армију према граници, утопио је у мочварама и изгубио по шумама, препустио је све судбини и побегао назад, у Арканар. Захваљујући напорима дон Хуга, за чије постојање није ни знао, успео је да извојује од војводе Ируканског мир — по цени два гранична града, а после је краљ морао да испразни до дна већ ионако празну благајну, да би се борио против сељачких устанака који су обузели целу земљу. За такве неуспехе би било који други министар био обешен за ноге на врху Веселе Куле, али је дон Реба на неки начин остао на власти. Укинуо је министарства образовања и благостања, увео министарство одбране круне, уклонио је са владајућих положаја племство и малобројне научнике, коначно уништио привреду, написао трактат ‘О животињској суштини сељака’, и, на крају, пре годину дана организовао ‘одбрамбену гарду’ — ‘Сиве чете’. Иза Хитлера су се налазили монополи. Иза дона Ребе није стајао нико, и било је очигледно да ће га јуришници на крају крајева појести као муву. Али, он је наставио да окреће и врти, да чини једну глупост за другом, извлачио се као да се трудио да превари самога себе као да није знао ни за шта друго до за параноични Задатак — да уништи културу. Као и Вага Точак, он је био без икакве прошлости. Пре две године је сваки племић са презиром говорио о ‘ништавном граду, који је преварио господара’, али зато сада, ма ког аристократу упитао, свако ће се прогласити рођаком министра одбране круне по мајчиној линији.

А сада му је због нечега био потребан Будах. Поново глупост. Поново некаква подвала. Будах је — књигочатац. Књигочатце на колац. Бучно, са помпом, да сви знају. Али, нема ни буке ни помпе. Значи, потребан му је живи Будах. А зашто? Није Реба ваљда баш толико глуп, да би се надао да ће успети да натера Будаха да ради за њега? А можда је ипак и глуп? А можда је дон Реба једноставно глупав и срећан интригант, који у ствари ни сам не зна шта хоће, и који лукавог израза лица чини глупост за глупошћу на очиглед свих? Смешно, три године га посматрам и до сада још нисам успео да схватим шта је он у суштини. Уосталом, ако би он посматрао мене, он такође ништа не би схватио. Јер све може да буде посреди, то је оно најинтересантније! Базна теорија конкретизује само основне облике психолошке усмерености, а у самој ствари тих облика има исто колико и људи, на власти се може наћи било ко! На пример, човечуљак, који се целог живота бавио тиме како да понизи и повреди своје суседе. Пљувао је у туђе лонце са чорбом, подметао срчу у туђе сено. Њега ће, разуме се, смаћи, али ће он успети да се довољно напљује, напакости, нарадује… А њега се не тиче, што у историји о њему неће остати ни трага, и што ће његови даљњи потомци лупати главом, покушавајући да уврсте његово понашање под развијену теорију и историјске доследности.