Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„А…” рекла је.

Рамата је одмакао тањир.

„А ти ми ипак реци зашто си плакала. И зашто си дотрчала сама. Зар је то паметно трћати сама по улицама?”

„Нисам више могла да останем код куће. Више се тамо никада нећу вратити. Могу ли да будем служавка код тебе? Бадава.”

Румата се насмејао кроз кнедлу која му се стегла у грлу.

„Отац сваки дан преписује доставе”, наставила је са мирним очајем у гласу. „А папири, са којих их преписује, сви су крвави. Добија их у Веселој Кули. И зашто си ме само научио да читам? Свако вече, свако вече… препише један записник са мучења — и пије… Како је то само страшно, страшно!… ‘Ево’, каже, ‘Кира — наш сусед-калиграф је учио људе да пишу. Шта мислиш, ко је он? Под мучењем је признао да је вештац и ирукански шпијун. И коме сада човек’, каже он, ‘може да верује? Ја сам’, каже, ‘и сам од њега писменост учио.’ А када брат дође из патроле — пијан као тресак, руке му све у сасушеној крви… ‘Све ћемо’, каже ‘поклати до дванаестог претка уназад…’ Оца саслушава, зашто си, каже, писмен… Данас је са пријатељима довукао у кућу неког човека… Тукли су га, све су крвљу испрљали. А он је већ престао и да кука. Не могу више тако, нећу да се вратим боље ме убиј!…”

Румата је стајао крај ње, милујући је по коси. Гледала је у једну тачку блиставим, сувим очима. Шта је могао да јој каже? Узео ју је у наручје, однео на отоман, сео поред ње и почео да јој прича о кристалним храмовима, о веселим вртовима који се простиру на много миља без трулежи, комараца и ђубрета, о чаршаву-оружју, о летећим теписима-авионима, о чаробном граду Лењинграду, о својим пријатељима — људима поноситим, веселим и добрим, о дивној земљи за седам мора, иза седам гора, која се чудновато зове — Земља… Слушала га је тихо и пажљиво и само се све ћвршће прибијала уз њега, када је под прозорима на улици — гррум, грррум, гррум — одјекивао бат војничких чизама.

Имала је она чудесну особину: свето је и некористољубиво веровала у добро. Испричај такву бајку сељаку-робу — он ће се сумњичаво насмејати, обрисаће рукавом уста и отићи без и једне једине речи, бацајући само повремено погледе на доброг, трезног, али — ех, какве ли несреће! — блескастог благородног дона. Ако би почео да прича тако нешто дон Тамеу или дон Серију — не би га ни саслушали до краја: један би заспао, а други би, подригнувши, рекао: „То је”, рећи ће, „јако бла-го-родно, а како је тамо што се тиче жена?…” А дон Реба би га саслушао до краја пажљиво, а када би га саслушао, дао би миг јуришницима, који би брзо дограбили благородног дона за лактове и изврнувши их на леђа, сазнали би тачно, од кога се то благородни дон таквих бајки наслушао и коме је већ успео да их све исприча…

Када је заспала, смиривши се, пољубио ју је у мирно, уснуло лице, прекрио зимским капутом са крзненим оковратником и на прстима изашао, притворивши за собом врата која су одвратно зашкрипала. Прошавши кроз мрачан дом, сишао је у собу за послугу и рекао, гледајући некуда поврх глава које су се повиле пред њим:

„Узео сам управитељицу. Зове се Кира. Живеће горе, код мене. Собу, која се налази до кабинета, сутра пажљиво средити. И управитељицу слушати као мене.” Прешао је погледом по слугама: да се можда неко не цери. Нико се није церио, слушали су га са дужним поштовањем. „А ако неко почне да брбља на улици, језик ћу му ишчупати!”

Завршивши свој говор, постојао је још неко време да би био уверљивији, а онда се окренуо и поново попео у своје одаје. У салону, по чијим је зидовима висило зарђало оружје, у коме се налазио чудноват, изгрижен црвима намештај, стао је крај прозора и, гледајући напоље, наслонио се челом на хладно, мрачно стакло. Зачули су се ударци прве страже. У прозорима преко пута палили су светиљке и затварали капке, да не би привлачили пажњу бандита и злих духова. Било је тихо, само је једном, негде тамо доле, ужасним гласом заурлао пијанац — или су га свлачили, или је покушавао да провали у туђа врата.

Најстрашније од свега су биле те вечери, мучне, једноличне, без и једног зрачка светлости. Мислили смо да ће то бити вечита борба; језива и победоносна. Сматрали смо да ћемо увек моћи да сачувамо јасне представе о добру и злу, о непријатељу и пријатељу. И мислили смо све у свему правилно, само многе ствари ипак нисмо узели у озбир. На пример, овакве вечери нисмо могли ни да замислимо, иако смо тачно знали да ће постојати…

Негде доле зачуо се звекет метала — почеле су да се покрећу резе, припремајући се за ноћ. Куварица се молила светом Мики, да јој пошаље било каквог мужа, само да буде човек самосталан и са разумевањем. Стари Муга је зевао, машући око себе палцем. Слуге у кухињи су испијале вечерње пиво и оговарале, а Уно им је, док су му се пресијавале очи, пуне једа, говорио као одрастао: „Докле ћете језике да чешете, пастуви једни…”