Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Румата се оклизнуо на кору од диње и дигао главу. Налазио се у улици Премного благодарности; у царству солидних трговаца, мењачница и мајстора-јувелира. По странама су се налазиле солидне и старинске зграде са трговинама и магазама, тротоари су овде били широки, а коловоз поплочан гранитним плочама. Обично су овде могли да се сусретну благородни и они богатији, али се сада у сусрет Румати кретала само густа гомила узбуђеног обичног народа. Румату су опрезно заобилазили, улагивачки га посматрајући, многи су му се за сваки случај и склањали. У прозорима горњих спратова промицала су дебела лица, радознало узбуђена. Негде напред се чуло заповеднички: „Но, пролази брже!.. Разиђи се!.. Но, брже!..” А у гомили су разговарали:

„У њима и јесте највеће зло, њих се највише и бој. На први поглед су мирни, доброћудни, поштовани, а ако мало боље погледаш — трговац, трговац, а у њему — отров горки!”

„Како су га само, ђавола… Ја сам се на то барем већ навикао, али, веруј ми, и мени се смучило када сам видео…”

„А шта је њима… То су момци! Срце човеку да заигра! Такви неће издати.”

„А можда не би требало баш тако? Ипак је човек, живо биће… Но, ако је грешан — казни га, поучи, а зашто све ово?”

„Окани се ти тога!. Ти би могао и мало тише: као прво, људи су око нас…”

„Домаћине, домаћине! Сукно није лоше, даће га, неће се ценкати, ако притиснете… Само брже треба, јер ће иначе поново Пакинове пословође све дограбити…”

„А ти сине, што је најважније, не сумњај. Поверуј, то је оно најважније. Ако власти тако поступају — онда значи да знају шта раде…”

Поново су неког убили, помислио је Румата. Пожелео је да скрене и обиђе место, одакле је долазила гомила, и одакле су допирали повици да људи пролазе и разиђу се. Али, није скренуо. Само је прешао шаком по коси, да прамен, који му је пао на чело, не прекрије камен на златном обручу. Камен у ствари није био камен, већ објектив предајника, а обруч није био обруч, већ радио-станица. Историчари на земљи су видели и чули, све, што је видело и чуло две стотине и педесет извиђача на девет континената планете. И зато су извиђачи били обавезни да гледају и слушају.

Подигавши главу и раширивши у страну мачеве, да би качио што више људи, кренуо је право на људе средином коловоза, и људи који су му долазили у сусрет брзо су се склањали, правећи му пролаз. Четири набијена носача са нафраканим лицима пренела су кроз улицу сребрнасту носиљку. Иза завесе се промолило лепо, ледено лице са исцртаним трепавицама. Румата је скинуо капу, поклонио се. То је била дона Окана, садаљња љубавница орла наљега, дона Ребе. Угледављи згодно каваљера, она му се машталачки и значајно осмехнула. Човек би могао, не размишљајући се много, да наведе имена најмање двадесетак благородних донова, који би, доживевши такав осмејак, потрчали код жена и љубавница са радосном вешћу: „Сада нека ме се сви чувају, све ћу сада купити и продати, на све ћу их подсетити! Такви осмејци су — ствар ретка и покаткад непроцењиво вредна. Румата се зауставио, пратећи погледом носиљку. Треба се одлучити, помислио је. Треба се коначно одлучити… Најежио се при помисли на то колико ће га то стајати. Али, потребно је! Потребно… Одлучено је, помислио је, свеједно другог пута нема. Вечерас. Дошао је до радње са оружјем, у коју је навраћао тог јутра да би погледао ножеве и саслушао стихове, и поново се зауставио. Значи у томе је… Значи, ти си дошао на ред, добри оче Гауче…”

Гомила се већ била разишла. Врата радње била су одваљена са шарки, прозори разбијени. У вратима је стајао, ослонивши се ногом о рагастов, огроман јуришник у сивој кошуљи. Други јуришник, нешто нижи растом, чучао је крај зида. Ветар је ваљао по улици изгужване, исписане листове папира.

Огроман јуришник стрпао је прст у уста, олизао га, после га извукао и пажљиво погледао. Прст је био крвав. Јуришник је уловио Руматин поглед и доброћудно продахтао:

„Уједа, стрвина, као хрчак…”

Други јуришник се брзо насмејао. То је био некако безбојан, блед момак, несигуран, бубуљичавог лица, одмах се видело: новајлија, гад, штене…

„Шта се овде десило?” упитао је Румата.

„Скривеног књигочатца смо укебали”, нервозно је проговорило штене.

Људескара је поново почео да сиса прст, не мењајући позу.

„Мирно!” тихо је наредио Румата.

Штене је брзо скочило и дограбило секиру. Људескара се прво замислио, али је коначно ипак спустио ногу и усправио се.

„Каквог то књигочатца?” упитао је Румата.