Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Да је отерам, шта ли?” пословно је упитао дечак.

„Будала си”, рекао је Румата. „Даћу ти ја — ‘отерати’. Где је?”

„Па у кабинету”, рекао је дечак, невешто се осмехујући.

Румата је брзим кораком кренуо у кабинет.

„Нареди да донесу ручак за двоје”, наредио је успут. „И пази, не пуштај никога! Нека дође и сам краљ, или ђаво, па макар то био и сам дон Реба…”

Била је у кабинету, седела је са ногама подвијеним под себе у фотељи, ослоњена о песницу, и расејано прелиставала ‘Трактат о гласинама’. Када је ушао, тргла се, али јој није дао да устане, притрчао је, загрлио и забио нос у њену раскошну, миришљаву косу, мрмљајући: „На време си дошла, Кира… На време!”

У њој није било ничег посебног. Девојка као све девојке осамнаест година стара, прћастог носа; отац — помоћник писара у суду, брат — наредник код јуришника. А нико није хтео да се ожени њоме, јер је била риђокоса, а риђокосе у Арканару нико није волео. Зато је била зачуђујуће тиха и стидљива, ничег у њој није било од личних, раскошних малограђанки, које су биле на цени у свим класама. Није личила ни на дворске лепотице, које су сувише рано и за цео живот сазнавале у чему је смисао женске судбине. Али, умела је да воли, као што сада воле на Земљи — мирно и не обазирући се ни на шта…

„Зашто си плакала?”

„А зашто си ти тако љут?”

„Не, реци ти мени, зашто си плакала?”

„После ћу ти већ испричати. А твоје очи су сасвим преморене… Шта се то десило?”

„После. Ко те је увредио?”

„Нико ме није увредио. Одведи ме одавде.”

„Свакако.”

„Када ћемо отићи?”

„Не знам, драга моја. Али, обавезно ћемо отићи.”

„Далеко?”

„Далеко, јако далеко.”

„У метрополу?”

„Да… у метрополу. Код мене.”

„Је ли тамо лепо?”

„Фантастично лепо. Тамо нико и никада не плаче.”

„То се не дешава.”

„Да, разуме се. То се не дешава. Али ти тамо никада нећеш плакати.”

„А какви су тамо људи?”

„Као ја.”

„Сви су такви?”

„Нису сви. Има и бољих.”

„То се не дељава.”

„Управо се то и дељава!”

„Заљто ми је тако лако да ти верујем? Отац никоме не верује. Брат говори да су сви свиње, само су једни прљави, а други нису. Али, ја им не верујем, а теби увек верујем…”

„Волим те…”

„Причекај… Румата… Скини обруч… Говорио си ми да је то грешно…”

Румата се збуњено насмејао, смакао са главе обруч, ставио га на сто и прекрио књигом.

„То је божје око”, рекао је. „Нека се затвори…” Подигао ју је у наручје. „То је јако грешно, али када сам са тобом, није ми потребан бог. Зар не?”

„Истина је”, рекла је тихо.

Када су сели за сто, печење се већ било охладило, а вино се, које је било донето са леда, угрејало. Дошао је дечак Уно, и нечујно корачајући, како га је учио стари Муга, кренуо поред зидова, палећи свећњаке, иако је још било светло.

„То је твој роб?” упитала је Кира.

„Не; он је слободан дечак. Он је диван дечак, само је велика циција.”

„Новац треба бројати”, приметио је Уно, не окрећући се.

„Тако и ниси купио нове чаршаве?” упитао га је Румата.

„А шта ће”, рекао је дечак. „И стари су још добри…”

„Слушај, Уно”, рекао је Румата. „Не могу читавих месец дана да спавам на истим чаршавима.”

„Хе”, рекао је дечак. „Његово величанство по пола године спава, и не жали се…”

„А уље”, рекао је Румата, намигујући Кири, „уље у лампама? Зар је оно бесплатно, шта ли?”

Уно се за трен зауставио.

„Па госте имате”, рекао је на крају одлучним гласом.

„Видиш какав је!” рекао је Румата.

„Добар је”, озбиљно је рекла Кира. „Воли те. Дај да га поведемо са собом.”

„Видећемо”, рекао је Румата.

Дечак га је сумњичаво упитао:

„А где то? Никуда ја нећу кренути.”

„Отићи ћемо тамо”, рекла је Кира, „где су сви људи као дон Румата.”

Дечак се замислио и презриво рекао: „У рај, шта ли, за благородне?”… После се подсмешљиво насмејао и изашао из кабинета, вукући по поду исцепане папуче. Кира га је посматрала.

„Диван дечак”, рекла је. „Мргодан је као неко мече. Доброг имаш пријатеља.”

„Сви моји другови су добри.”

„А барон Пампа?”

„Одакле га знаш?” зачудио се Румата.

„А ти ни о коме другоме ништа и не причаш. Од тебе стално чујем једно те исто — барон Пампа па барон Пампа.”

„Барон Пампа је одличан друг.”

„Како то: барон а друг?”

„Хоћу да кажем да је добар човек. Јако добар и весео. И много воли своју жену.”

„Хоћу да се упознам са њим… Или ме се стидиш?”

„Не, не стидим се. Само, иако је добар човек, ипак је барон.”