Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Сада ми није до теорије, помислио је Румата. Знам само једно: човек је објективни носилац разума; све, што смета човеку да развија разум је — зло, и то зло се мора уклонити у најкраћем могућем року и на било који начин. Било који? Да ли баш на било који?… Не, сигурно ипак не баш на било који. Или ипак на било који? Жутокљунац! — помислио је о себи. — Треба се одлучити. Раније или касније мораће да се одлучи.

Наједном се сетио доне Окане. Ето и одлучи се, сада, помислио је. Почни управо од тога. Ако се бог прихвата тога да чисти нужник нека онда не мисли да ће му прсти остати чисти… Осетио је гађење при помисли на оно што га очекује. Али, то је ипак боље него убијати. Ђубре је боље од крви. На прстима је, да не пробуди Киру, ушао у кабинет и тамо се пресвукао. Почео је да врти у рукама обруч са отпремником, и одлучно га стрпао у фиоку свога стола. После је затакао у косу иза десног увета бело перо — симбол страствене љубави, опасао мачеве и пребацио преко рамена најбољу кабаницу. Већ доле, померајући резе, помислио је: а ако сазна дон Реба, биће то крај доне Окане. Али, било је већ касно да се врати.

Гости су се већ били скупили, али дона Окана се још није појављивала. Крај позлаћеног сточића са закускама су пијуцкали, савијајући леђа и истичући своје дебеле стражњице, краљевски гардисти, прослављени двобојима и сексуалним успесима. Крај камина су се кикотале мршаве дамице у годинама, које су биле неупадљиве и које је управо због тога узела дона Окана за своје доушнице. Оне су седеле у близини, на ниским сточицама, а пред њима су се мувала три старца на танким ногама које су се непрекидно покретале — то су били чувени кицоши из доба прошлог регенства, последњи зналци већ одавно заборављених анегдота. Сви су знали да без тих стараца ниједан салон није у ствари салон. На средини сале стајао је, раширивши ноге у дубоким ципелама на шнирање дон Рипат, веран и доста паметан Руматин агент, поручник сиве чете трговаца, са огромним брцима и без било каквих принципа. Забивши огромне црвене руке за опасач, слушао је дон Тамеа, који је нејасно излагао нови пројекат умирења сељака у корист трговачке касте, и повремено покретао брк у страну дона Сере, који је лутао од зида до зида очигледно тражећи врата. У углу, бацајући око себе погледе упозорења, два чувена сликара-портретиста јела су усољеног крокодила, а поред њих је у прозорској ниши седела старија жена у црнини — то је била дадиља, коју је дон Реба поставио уз дона Окану. Она је гледала право испред себе строгим погледом, повремено се нагињући целим телом напред. По страни од осталих коцкали су се једна личност краљевске крви и секретар соанског посланства. Личност краљевске крви је претеривала, секретар се стрпљиво смешкао. То је у салону био једини човек који се бавио некаквим послом: прикупљао је материјал за следећи извештај посланства.

Гардисти крај сточића поздравили су Румату бодрим повицима. Румата им је пријатељски намигнуо и обишао госте. Поклонио се старцима-кицошима, поделио неколико комплимената доушницама које су се одмах загледале у бело перо за његовим уветом, потапшао личност краљевске крви по дебелим леђима и кренуо према дон Рипату и дон Тамеу. Када је пролазио поред прозорске нише, дадиља је поново начинила покрет као да ће да падне, и запахнуо га је мирис вина.

Када је угледао Румату, дон Рипат је извукао руке иза опасача, лупио потпетицама, а дон Тамео је повикао полугласно:

„Јесте ли то ви, драги мој пријатељу? Како је то дивно што сте дошли јер сам већ изгубио сваку наду…” Као лабуд са прострељаним крилом што тужно диже главу према

звезди… „Колико сам се само досађивао… Да није било драгог дон Рипата, умро бих од досаде!”

Осећало се да се дон Тамео отрезнио за ручак, али ипак није успео да се заустави.

„Тако значи?” зачудио се Румата, „цитирамо бунтовника Цурена?”

Дон Рипат се одмах скупио и бесно погледао дон Тамеа.

„Ехе…” изговорио је дон Тамео, збунивши се. „Цурена? А зашто, у ствари?… Па да, ја то у ироничном смислу, уверавам вас, благородни донови! Јер, ко је то Цурен? Низак, незахвални демагог. И хтео сам само да подвучем…”

„Да овде нема, доне Окане”, прихватио је Румата, „и да вам је досадно без ње.”

„Управо сам то и хтео да подвучем.”

„Узгред буди речено, где је она?”

„Чекамо је сваког часа”, рекао је дон Рипат, и удаљио се, поклонивши се.

Доушнице су, на исти начин отворивши уста, не одвајајући погледа посматрале бело перо. Старци-кицоши су се тихо церекали. Дон Тамео је на крају такође приметио перо и почео да трепће.