Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Али мој коњ се још није одморио!” успротивио се барон. „И, уз све то, хоћу да је казним!”

„Кога то?”

„Баронесу, ђаво је однео! Јесам ли ја или нисам, коначно, мушкарац? Она је, видите ли, незадовољна пијаним Пампом, нека онда види какав је он када је трезан! Пре ћу овде да иструлим од воде, него што ћу се вратити у замак…”

Уно је натмурено рекао:

„Реците му да ми не чупа уши…”

„Гу-би се, вучићу!” доброћудно је загрмео барон. „И донеси пиво! Ознојио сам се и морам да надокнадим губитак течности.”

Барон је надокнађивао губитак течности читавих сат и по, и мало се нацврцкао. У паузама између гутљаја, приповедао је Румати своје непријатности. Неколико пута је проклињао те пијанице суседе, који су се навадили да долазе у замак. Долазе од раног јутра, наводно у лов, а после не успеш ни да јекнеш — а већ су сви пијани и уништавају намештај. Почну да се мувају по целом замку, све прљају, вређају послугу, убијају псе и пружају лош пример младом баронету. После одлазе својим кућама, а ти, пијан као трупац, остајеш насамо са баронесом…

На крају свог приповедања барон се потпуно изнервирао и чак је затражио да му донесу есторско вино, али се тргао и рекао:

„Румата, пријатељу мој, идемо одавде. лмате сувише богате подруме!.. Хајдемоте!”

„Али где?”

„Зар то није свеједно — где? Но, ако ништа друго, а оно у ‘Сиву Радост’…”

„Хм…” рекао је Румата. „А шта ћемо да радимо у ‘Сивој Радости’?”

Једно време је барон ћутао, бесно чупкајући брк. „Но, како то — шта?” рекао је коначно. „Чак је и чудновато… Једноставно ћемо поседети, поразговарати…”

„У ‘Сивој Радости’?” упитао је Румата са сумњом у гласу.

„Да. Схватам вас”, рекао је барон. „То је ужасно… Али ипак, хајдемо. Овде стално осећам жељу да пијем есторско вино!”

„Дајте ми коња”, наредио је Румата и отишао у кабинет да узме предајник.

Кроз неколико минута су раме уз раме јахали уском улицом, погруженом у најгушћу тмину. Барон је, живнувши мало, наглас причао како су прекјуче убили вепра, говорио о задивљујућим особинама младог баронета, о чуду у манастиру светог Тике где је отац игуман родио из бедра дечака шест палаца великог… При томе није заборављао да се забавља. Повремено је урлао као вук, кокодакао и лупао камџијом у затворене капке.

Кад су стигли до ‘Сиве Радости’, барон је зауставио коња и дубоко се замислио. Румата је чекао. Јарко су били обасјани прљави прозори крчме, топтали су ногама привезани коњи, лењо су се међусобно псовале нафракане девојке, које су седеле на клупи под прозорима, двојица слугу су једва докотрљале кроз врата огромно буре, покривено мрљама шалитре. Барон је туробно рекао:

„Сам… Страшно је и да помислим да се цела ноћ налази преда мном и да сам — сам!.. И она је тамо сама…”

„Не будите огорчени мој пријатељу”, рекао је Румата. „Јер, са њом је баронет, а са вама сам ја.”

„То је нешто сасвим друго”, рекао је барон. „Ви ништа не схватате, драги мој. Сувише сте млади и лакомислени… За вас је сигурно задовољство да посматрате ове уличарке…”

„А зашто и не би?” успротивио се Румата, радознало посматрајући барона. „По моме мишљењу, пријатне девојке.”

Барон је одмахнуо главом и саркастично се осмехнуо.

„Ено, оној што стоји”, рекао је гласно, „стражњица виси. А она што се сада чешља, уопште и нема стражњицу… то су краве, у најбољем случају краве. Сетите се само баронесе! Какве руке, каква грација! Какав ход, драги мој!”

„Да”, сложио се Румата. „Баронеса је одиста предивна. Хајдемо одавде.”

„А где?” тужно је рекао барон. „И зашто?” На лицу му се одједаред појавила одлучност. „Не, драги мој, никуда нећу кренути одавде. А ви како хоћете.” Почео је да силази са коња. „Иако би ми било криво, ако бисте ме овде оставили самога.”

„Разуме се да ћу остати са вама”, рекао је Румата. „Али…”

„Никаквих ‘али’„, прекинуо га је барон.

Добацили су поводце слуги који им је притрчао гордо, прошли поред девојака и ушли у салу. Овде човек није могао ни да дише. Пламичци светиљки су се једва пробијали кроз маглу испарења, као у огромном и јако прљавом амаму. На клупама за дугачким столовима су пили, јели, заклињали се, смејали, плакали, љубили се, певали непристојне песме ознојени војници у раскопчаним мундирима, поморске скитинице у шареним прслуцима на голом телу, жене са једва покривеним грудима, сиви јуришници са секирама међу ногама, занатлије у нагорелим ритама. Са леве стране се у магли назирао шанк, где је власник, седећи на посебном узвишењу међу огромним бурадима, управљао читавим ројем вештих слугу лопова, а са десне стране се као јарки правоугаоник светлео улаз у чисту половину — за благородне донове, поштоване трговце и сиве официре.