Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„На крају крајева, зашто не бисмо нешто и попили?” љутито је упитао барон Пампа, дограбио Румату за рукав и кренуо према шанку, у узан пролаз међу столовима, ударајући посетиоце шиљцима на свом оклопу. Крај шанка је дограбио из руку власника огроман бокал, којим је овај разливао вино у кригле, ћутке га осушио до дна и изјавио да је сада све пропало, да му преостаје само једна једина ствар — да се провесели како треба. После се окренуо према газди и гласно га упитао да ли у тој његовој установи постоји место где би благородни људи могли пристојно и скромно да проведу време. Власник је почео да га уверава да управо у његовој установи такво место постоји.

„Одлично!” величанствено је рекао барон и добацио газди неколико златника. „Донесите за мене и овог дона овде све најбоље што имате, и нека нас служи не некаква балава вртирепка, већ поштовања достојна жена у годинама!”

Газда је сам испратио благородне донове у чисту половину. Ту је људи било мало. У углу се мрачно веселило друштво сивих официра — четири поручника у тесним мундирима и два капетана у кратким кабаницама са нашивцима министарства одбране круне. Крај прозора се за ускогрлим бокалом досађивало неколико аристократа са лицима киселим од разочарења. У њиховој близини се сместило друштванце осиромашених у искрзаним оделима и закрпљеним кабаницама. Они су малим гутљајима пили пиво и сваки час се освртали око себе.

Барон се сручио за слободни сто, бацио поглед на сиве официре и прогунђао: „Ах, ни овде човек да се отараси гадова…” Али, тада је једна жена у годинама и са кецељом донела прво јело. Барон је подригнуо, извукао иза појаса нож и почео да се весели. Ћутке је прождирао огромне комаде печене срнетине, гомиле маринираних шкољки, брда морских ракова, читаве зделе салата и мајонеза, заливајући све то читавим језерима вина, пива, ракије и вина помешаног са пивом и ракијом. Сиромашни донови су по један и по двојица почели да се селе за његов сто, и барон их је дочекивао јуначким поздравом руке и брундањем однекуд из желуца.

Наједном је престао да једе, забленуо се у Румату избуљених очију и загрмео шумским гласом:

„Одавно нисам био у Арканару, благородни пријатељи! И, морам вам поштено рећи, овде ми се нешто не допада.”

„А шта то, бароне?” са интересовањем је упитао Румата, глођући пилеће крило.

На лицима осиромашених донова без новца видела се пажња пуна поштовања.

„Реците ми, пријатељи!” проговорио је барон, бришући замашћене руке о крајеве кабанице. „Реците ми, благородни донови! Од када је то у престоници његовог величанства краља такав поредак, да потомци најдревнијих родова Империје не могу ни корак да начине, а да не налете на разне тамо трговце и месаре?”

Донови без новца су се загледали и почели да се одмичу. Румата је бацио поглед у угао, где су седели сиви. Тамо су сви престали да пију и почели да посматрају барона.

„Морам вам рећи у чему је ствар, благородни донови”, наставио је барон Пампа. „То је све због тога, што сте се ви овде преплашили. Ви их подносите због тога, што их се бојите. Ето, ти се на пример, бојиш!” заурлао је, загледавши се у најближег сиромашног дона без новца. Овај се удаљио бледог и киселкастог израза лица. „Кукавице!” дрекнуо је барон. Бркови су му се накострешили.

Али, од сиромашних донова користи није било никакве. Они очигледно нису хтели да се туку, они су једноставно хтели да се напију и наједу.

Тада је барон пребацио ногу преко клупе, стегао песницом десни брк и, уперивши поглед у угао, где су седели сиви официри изјавио:

„А ја се, ето ни ђавола не бојим! Ја тучем сиви олош где год налетим на њега!”

„Шта то тамо лупета она пивска бачва?” гласно је упитао сиви капетан издуженог лица.

Барон се задовољно осмехнуо. Бучно је устао од стола и попео се на клупу. Румата је дигавши веђе, узео друго крило и почео да га глође.

„Ехеј, ви тамо, сиви подлаци!” заурлао је барон. дерући се, као да су официри били удаљени од њега читаву врсту. „Знајте да сам пре три дана ја, барон Пампа дон Бау, задао вашима много прпе! Схватате ли, драги мој”, обратио се Румати однекуд испод таванице, „пили смо отац Кабани и ја једне вечери у мом замку. Наједном је дотрчао мој коњушар и известио ме да је банда сивих почела да демолира крчму ‘Златна Потковица’. Моју крчму, на мојој родној земљи! Наредио сам: ‘На коње!’ и правац тамо. Кунем се мамузама, била их је тамо читава банда, једно двадесетак! Ухватили су неку тројицу, напили се као свиње… А ти трговчићи не умеју ни да пију… и почели су све да разбијају и ломе. Ухватио сам једног од њих за ноге и почело је! Терао сам их све до Тешких Мачева… Крви је било, нећете поверовати драги мој до колена, а колико је секира остало…”