Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Мој пријатељу!” зашаптао је. „Шта ће вам то? Јер, сваког часа може да дође дон Реба… Истина, данас га овде не очекују, али ипак…”

„Нећемо о томе”, рекао је Румата, нестрпљиво се осврћући. Хтео је да се све то што пре заврши.

Гардисти су се већ приближили са чашама.

„Тако сте бледи…” шаптао је дон Тамео. „Схватам вас, љубав, страст… Али, свети Мика! Држава изнад свега… И то је опасно, на крају… Увреда осећања…”

На његовом лицу се нешто променило, и он је почео да се повлачи, удаљава, непрекидно се клањајући. Румату су опколили гардисти. Неко му је пружио пуну чашу.

„За част и краља!” рекао је један гардиста.

„И за љубав”, додао је други.

„Покажите јој шта је то гарда, благородни Румата”, рекао је трећи.

Румата је узео чашу и наједном је угледао дона Окану. Стајала је у вратима, хладећи се лепезом, и нежно њишући раменима. Да, била је одиста привлачна! Са раздаљине гледана била је чак и лепушкаста. Уопште није била Руматин тип, али је она, у то није било сумње, била јако згодна, та глупа, похотљива кокошка. Огромне плаве очи без и трунке мисли и топлине, нежне, више него искусне усне, раскошно, вешто и пажљиво обнажено тело… Гардиста за Руматиним леђима, очигледно не могавши да се уздржи, гласно је цмокнуо устима. Румата му је, не гледајући га, стрпао у руке чашу и дугачким корацима кренуо према дона Окани. У салону су престали да их посматрају и почели су да говоре о ситницама.

„Очаравајући сте”, промрмљао је Румата, дубоко се клањајући и звецкајући мачевима. „Дозволите ми да будем крај ваших ногу… Да као ловачки пас легнем крај ногу наге и равнодушне лепотице…”

Дона Окана је прекрила лице лепезом и лукаво почела да чкиљи очима.

„Ви сте одиста јако смели, благородни доне”, проговорила је. „Ми, бедне провинцијалке, нисмо у стању да се успротивимо таквом притиску…” Имала је дубок, мало промукао глас. „На жалост, преостаје ми само да отворим врата тврђаве и пустим победника…”

Румата се, зашкргутавши зубима од стида и беса, поклонио још дубље. Дона Окана је спустила лепезу и повикала:

„Благородни донови, забављајте се! Дон Румата и ја ћемо се одмах вратити! Обећала сам да ћу му показати своје нове ируканске тепихе…”

„На напуштајте нас на дуго, чаробнице!” проблејао је један од стараца.

„Лепотице!” сладуњавим гласом је проговорио други старац. „Вило!”

Гардисти су почели да звецкају мачевима. „Одиста, уста му нису глупа…” разумљиво је проговорила краљевска личност. Дона Окана је узела Румату за рукав и повукла га за собом. Већ у ходнику, Румата је чуо како је дон Сера увређеним гласом рекао: „Не видим зашто благородни дон не би погледао ируканске тепихе…”

На крају ходника дона Окана се изненада зауставила, загрлила Румату око врата и промукло стењући, што је требало да означава незадрживу страст, упила му се у усне. Румата је престао да дише. Вила је оштро мирисала помешаним мирисима неопраног тела и есторских парфема. Усне су јој биле вреле, мокре и лепљиве од слаткиша. Са великим напором је покушао да јој одговори на пољубац, и то му је према свему и успело да учини, пошто је дона Окана поново почела да стење и обиснула му се на рукама затворених очију. То је трајало читаву вечност. Но, сада ћу ти показати, уличарко, помислио је Румата и стегао је у загрљај. Нешто је пукло, или корсет или ребра, лепотица је жалостиво запиштала, запањено отворила очи и почела да се отима, трудећи се да се ослободи. Румата је брзо пустио руке.

„Гаде…” тешко дашћући, рекла је одушевљено. „Само што ме ниси поломио…”

„Горим од љубави”, рекао је са изразом кривца.

„И ја колико сам те само чекала! Хајдемо што пре.” Повукла га је за собом кроз некакве ледене, мрачне просторије. Румата је извукао марамицу и кришом избрисао уста. Сада му је све ово изгледало глупаво. Потребно је, помислио је. А зар је мало тога потребно?.. Овде се нећеш извући само разговорима. Свети Мика, зашто се они на двору никада не купају? Но, то је одиста темперамент. Када би барем дон Реба бануо… Вукла га је ћутке, у једном даху, као што мрав вуче за собом мртву гусеницу. Осећајући се као последњи идиот, Румата је почео да лупета нешто о брзим ножицама и пурпурним уснама — дона Окана се само церила. Угурала га је у јако загрејани будоар, који је одиста цео био прекривен теписима, бацила се на огроман кревет и, забацивши се на јастуцима, почела да га посматра влажним, хиперастеничним очима. Румата је стајао као стуб. Будоар је смрдео на стенице.