Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

У пијанство је падао лагано, али се ипак на крају напио, некако наједном, као да је у то ускочио; и када је у тренутку када му се разбистрила свест угледао пред собом расечени храстов сто у потпуно му непознатој просторији, обнажени мач у својој руци и сиромашне донове који су му аплаудирали, онда је помислио да је време да крене кући. Али, било је већ касно. Талас беса и одвратне, недоличне радости ослобађања од свега људског већ га је био одузео. Он је још био Земљанин, извиђач, наследник људи огња и гвожђа, који се нису штедели и који никога нису штедели у име великог циља. Он није могао да постане Румата Есторски, пут пути дванаест покољења ратничких предака, прослављених пљачкама и пијанством. Али, он више није био ни комунар. Он више није имао обавеза пред Експериментом. Њега су сада бринуле само обавезе пред самим собом. Он више није сумњао ништа. Било му је јасно све, апсолутно све. Тачно је знао ко је крив за све, и тачно је знао шта хоће: да сече мачем, предаје ватри, баца са дворског степеништа на копља и виле гомиле која урла…

Румата се тргао и извукао из канија мачеве. Сечиво је било изубљено, али чисто. Сећао се да се тукао са неким, али са ким то? И како се све то завршило?…

…Коње су пропили. Сиромашни донови су некуда нестали. Румата је — тога се такође сећао, одвукао барона код себе кући. Пампа дон Бау је био добар, потпуно трезан и спреман да настави да се весели — он једноставно више није могао да стоји на ногама. Поред тога, он је због нечега сматрао да се управо малочас опростио од дивне баронесе и да се сада налази на борбеном походу против свог исконског непријатеља, барона Каскуа, који се јако избезобразио. („Помислите и сами, драги мој, то ништавило је родило из бедра дечка дугог шест палаца и дало му име Пампа…”) „Сунце залази”, изјавио је, посматрајући гоблен, који је приказивао излазак сунца. „Могли бисмо да се провеселимо ове ноћи, благородни донови, али ратни подвизи захтевају и траже сан. Ни капи вина у походу. А и баронеса је била незадовољна.”

Шта? Кревет? Какви кревети у чистом пољу? Наш кревет то је коњска хаша! Са тим речима је смакао са зида несрећни гоблен, умотао се у њега преко главе и сручио у угао са светиљком. Румата је наредио дечаку Уну да поред барона постави кофу расола и чинију са маринадом. Дечак је имао љутито, сањиво лице. „Ала сте се удесили”, гунђао је. „Очи вам у разним правцима гледају…”.. „Ћути, будало”, рекао је тада Румата и… Нешто се после тога десило. Нешто јако лоше, што га је потерало преко целог града на ледину. Нешто јако, јако лоше, неопростиво, срамно…

Сетио се тога када је већ прилазио кући, и, сетивши се, зауставио се.

…Одгурнувши Уна, попео се уз степенице на спрат, отворио врата и упао код ње као газда, и при светлости ноћне лампе угледао бело лице, огромне очи испуњене ужасом и гађењем, и у тим очима — самога себе, како се заноси опуштене доње усне са које се сливала пљувачка, огуљених песница, у испрљаној одећи, одвратног и подлог гада плаве крви, и тај поглед га је одбацио назад, на степениште, надоле, кроз врата, на мрачну улицу и још даље, даље, даље што је могуће даље…

Стегавши зубе и осећајући да му се унутар њега све смрзло и следило, тихо је отворио врата и на прстима ушао у хол. У углу, као гигантско морско чудовиште сисар, соптао је у мирном сну барон. „Ко је то?” повикао је Уно, који је дремао на клупи са самострелом на коленима. „Тихо”, прошаптао је Румата. „Хајдемо у кухињу. Кофу воде, сирћета, ново одело, брже овамо!”

Дуго се, бесно, са уживањем поливао водом и брисао сирћетом, скидајући са себе ноћну прљавштину. Уно, супротно свом обичају ћутљив, мувао се око њега. И тек после, помажући дону да закопча идиотске љубичасте панталоне са пређицама позади, обавестио га је натмурено:

„Ноћас, када су одјурили, Кира је сишла доле и питала да ли се дон враћао или није; закључила је, према свему да је нешто приснила. Рекао сам јој, да се нисте враћали од како сте јуче отишли на стражу…”

Румата је дубоко уздахнуо, окренувши се на другу страну. Али, од тога му није било ништа лакше. Било му је само горе.

„…А ја сам пробдео целу ноћ са самострелом над бароном. Бојао сам се да ће онако пијан кренути горе.”

„Хвала ти, мали”, једва је успео да исцеди из себе Румата.

Навукао је ципеле, ушао у хол, постојао мало пред тамним, металним огледалом. Каспирамид је деловао беспрекорно. Из огледала га је посматрао кицошки обучен, благородни дон са лицем истина мало измореним после тешког ноћног дежурства али пристојним у највећој могућој мери. Влажна коса, обухваћена златним обручем, меко је и лепршаво падала по лицу. Румата је махинално поправио објектив над преконосницом. Добре су сцене могли да посматрају данас на Земљи, помислио је мрачно.