Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Дешавало се, разуме се и раније, да су уметника или научника, који није одговарао краљевској љубавници, тупој и сладострасној особи, продавали у иностранство или тровали арсеником, али се тек дон Реба прихватио озбиљно тог посла. За време свог боравка на положају свемоћног министра одбране круне, он је у свету арканарске културе извршио таква пустошења, да је изазвао незадовољство чак и неких благородних велможа, који су изјавили да је двор постао досадан и да се за време балова не може чути ништа друго, до глупе сплетке.

Багир Кисенски оптужен за лудило које се наводно граничило са државним злочином, био је бачен у тамницу и Румата га је на једвите јаде успео да ослободи и пребаци у метрополу. Његова опсерваторија је изгорела, а ученици, који су остали међу живима разбежали су се. Неочекивано се испоставило да је главни дворски лекар Тата, заједно са још пет других дворских лекара био тровач, који је по налогу војводе ируканског радио против личности краља — за време мучења све је признао и био обешен на Краљевском тргу. Покушавајући да га спасе, Румата је разделио тридесет килограма злата, изгубио четири агента (благородне донове, који нису знали шта у ствари раде), умало и сам није био ухваћен, био је рањен за време покушаја отмице, али му свеједно ништа није пошло за руком. То је био његов први пораз, после кога је коначно схватио да дон Реба није случајна фигура. Сазнавши недељу дана касније да ће алхемичар Синда бити оптужен за прикривање тајне философског камена од државне благајне, Румата је, бесан због пораза, приредио код куће алхемичара заседу, и сам је, обавивши лице црном марамом, разоружао јуришнике, који су дошли по алхемичара, побацао их, увезане, у подрум и те исте ноћи испратио Синду, који ништа није ни схватио, у Соан, где је овај слегавши раменима наставио да трага за философским каменом, под присмотром дона Кондора. Песник, Пепин Славни се наједном постригао и отишао у монахе, у усамљени манастир. Цурен Праведник, раскринкан због своје злочиначке двосмислености и аминовања укусима најнижих слојева, био је лишен части и имања — покушао је да се буни, и сада је у крчмама читао отворено непријатељске баладе, два пута су га до смрти претукле патриотске личности и тек је тада прихватио предлоге свог великог пријатеља и поштоваоца дон Румате и отпутовао у метрополу. Румата га је заувек запамтио, плавичасто-бледог од пијанства, како стоји, ухвативши се танким рукама за конопце, на палуби брода који се удаљавао и како својим звонким, младим гласом чита свој опроштајни сонет ‘Како лист увенули пада на душу’. Што се тиче Гура Литерате, он је после разговора у кабинету дон Ребе схватио да арканарски принц није могао да заволи непријатељске изроде, сам је бацио на Краљевском тргу своје књиге на ломачу и сада је, повијен, мртвачког лица, стајао за време краљевских излазака у гомили дворана и по једва приметном покрету руке дон Ребе иступао напред и читао стихове ултра патриотског садржаја, који су изазивали тугу и зевање. Глумци су сада приказивали стално један те исти комад: ‘Погибија варвара, или маршал Тоц, краљ Пиц Први Арканарски’. А певачи су највише од свега волели углавном концерте за глас са оркестром. Они сликари, који су остали живи, сада су цртали фирме. Уосталом, два или три сликара успела су да остану при двору и сада су цртали портрете краља са дон Ребом, који га је са поштовањем придржавао за лакат (разноврсност није прихватана: краљ је приказиван као двадесетогодишњи лепотан у ратничком оделу, а дон Реба — као зрео човек са значајним изразом лица).

Да, арканарски двор је био досадан. Али и поред свега тога су велможе, беспослени благородни донови, гардијски официри и лакомислене лепотице доне — једни из частољубља, други из навике, трећи из страха — и надаље свако јутро испуњавали дворске сале. Говорећи поштено, многи од њих нису ни запазили никакве промене. У концертима и такмичењима песника прошлости они су највише од свега ценили паузе, за време којих су благородни донови дискутовали о особинама својих паса, причали вицеве. Они су још били способни да издрже краћу дискусију о својствима суштина света са оне стране пакла, али су сматрали питања о форми планете и о узрочницима епидемија за једноставно непристојна. Извесну нелагодност је код гардијских официра изазвао нестанак неких сликара, међу којима су били и мајстори за приказивање обнажених лепотица…

Румата је стигао у дворац са малим закашњењем. Јутарњи пријем је већ био отпочео. По салама су се мували људи, чуо се љутити глас краља и мелодичне команде министра церемонија, који је руководио облачењем његовог величанства. Дворани су углавном дискутовали о ноћашњем догађају. Неки злочинац са лицем Ируканца продро је те ноћи у дворац, наоружан штилетом, убио стражара и упао у спаваоницу његовог величанства, где га је наводно ухватио и разоружао лично дон Реба, а на путу у Веселу Кулу га је гомила оданих патриота растргла на комаде. То је био већ шести атентат тог месеца и зато сама чињеница атентата није изазвала тако рећи никакво интересовање. Дискутовало се само о детаљима. Румата је сазнао да се његово величанство, када је угледало убицу, придигло на кревету, заклонивши својим телом дону Мидару и изговорило историјске речи: „Губ’ се напоље, стоко!” Већина је веровала у историјске речи, сматрајући да је краљ у убици видео лакеја. И, сви су се слагали у мишљењу да је дон Реба, као и увек, био спреман и неупоредив ни са ким у борби из близине. Румата се у пријатним изразима сложио са тим мишљењем и као одговор испричао историју коју је измислио тог часа о томе, како је дон Ребу напало дванаест разбојника, од којих је он тројицу убио на месту, док је остале натерао у бекство. Та прича је била саслушана са великим интесовањем и одобравањем, после чега је Румата као случајно приметио да му је ту причу испричао дон Сера. Интересовање је одмах нестало са лица присутних, јер је свако знао да је дон Сера — чувена будала и лажљивац. Дона Окану нико није ни спомињао. О томе или још нико ништа није знао, или су се сви правили да ништа не знају.