Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Неки говоре и тако”, рекао је Румата. „Не потржи га по крчмама.”

Домаћица је донела нове тањире са месом и нове бокале са вином. Барон је засукао рукаве и прионуо на посао.

„Узгред буди речено”, рекао је Румата. „Ко су била она три заробљеника, које сте ослободили у ‘Златној Потковици’?”

„Ослободио?” Барон је престао да жваће и забленуо се у Румату. „Али, благородни мој пријатељу, ја се вероватно нисам довољно прецизно изразио! Никога нисам ослобађао. Јер, они су били ухапшени, то је већ државни посао… И зашто би их ослобађао? Некакав дон, према свему велика кукавица, старац књигочатац и слуга…” слегао је раменима.

„Да, разуме се”, тужно је рекао Румата.

Бароново лице се наједном налило крвљу и он је језиво исколачио очи.

„Шта? Поново?!” заурлао је.

Румата се осврнуо. У вратима је стајао дон Рипат. Барон је почео да се окреће, обарајући клупе и тањире. Дон Рипат је значајно погледао Румату у очи и изашао.

„Извините молим вас, бароне”, рекао је Румата, устајући. „Краљева служба…”

„А…” разочарано је проговорио барон. „Саучешће… Ни за шта на свету не бих сада пошао на службу!”

Дон Рипат га је чекао испред врата.

„Шта је?” упитао је Румата.

„Пре два сата”, пословно га је известио дон Рипат, „по наређењу министра одбране круне дон Ребе ухапсио сам и одвео у Веселу Кулу дона Окану.”

„Тако”, рекао је Румата.

„Пре један сат дона Окана је умрла, не издржавши муње ватром.”

„Тако”, рекао је Румата.

„Званично је оптужена за шпијунажу. Али…” Дон Рипат се збунио и спустио поглед. „Мислим… Чини ми се…”

„Схватам”, рекао је Румата.

Дон Рипат је дигао на њега очи кривца.

„То нас се не тиче”, промукло је рекао Румата.

Очи дон Рипата поново су постале као наливене оловом. Румата му је климнуо главом и вратио се за сто. Барон је управо завршавао печене препелице.

„Есторско вино!” наредио је Румата. „И нека донесу још!” Закашљао се. „Веселићемо се. Сада ћемо се, ђаво га однео, веселити…”

…Када је Румата дошао к себи, констатовао је да се налази насред огромне ледине. Отпочињало је сиво свитање, у даљини су прозуклим гласовима кукурикали петлови. Грактале су вране, које су у густим јатима летеле над некаквом нејасном гомилом у близини, осећала се влага и мирис трулежи. Магла у глави почела је брзо да се разилази, појављивало се добро познато стање изузетне јасноће и прецизности опажања, језик је палио ментол. Прсти десне шаке били су му утрнули. Румата је принео очима стегнуту песницу. Кожа на зглобовима му је била одрана, а у песници му је била стегнута ампула од каспарамида, јаког средства против тровања алкохолом, којим је Земља редовно снабдевала своје извиђаче на осталим планетама. Према свему је он већ овде, на ледини, пре него што ће се коначно претворити у свињу, несвесно, такорећи инстинктивно сасуо у уста садржај ампуле.

Ово место је добро познавао — тачно испред њега црнела се кула спаљене опсерваторије, а нешто мало улево назирале су се у сумраку танке, као минарети, куле краљевског двора. Румата је дубоко удахнуо ледени ваздух и кренуо кући.

Барон Пампа се те ноћи добро веселио. У пратњи гомиле сиромашних донова, који су брзо губили људски лик, начинио је гигантску турнеју по арканарским крчмама, пропивши при томе све, па чак и раскошни опасач, уништивши невероватну количину алкохола и јела, потукавши се успут најмање осам пута. У сваком случају, Румата се јасно сећао осам туча, у које се није мешао, трудећи се да раздвоји борце и не дозволи да дође до убиства. Даље његове успомене су се губиле у магли. Из те магле су се појављивале час грабљиве њушке са ножевима у зубима, час бесмислено горко лице последњег сиромашног дона без новца, кога је барон Пампа покушао да прода као роба у луци, час опет побеснели, носати Ируканац, који је злобно захтевао да му благородни донови предају његове коње…

У прво време је још био извиђач. Пио је барабар са бароном: ируканско, есторско, соанско, арканарско, али је пред сваку промену вина кришом стављао под језик таблету каспарамида. Успевао је да сачува логичност и јасно је запажао гомиле сивих патрола на раскрсницама и крај мостова, заседу варвара — коњаника на соанском путу, где би барона сигурно убили, да Румата није знао дијалект варвара. Јасно се сећао како га је запањила помисао на то, да су непокретни низови необичних војника у дугачким црним кабаницама са капуљачама који су били постројени пред Патриотском школом — у ствари манастирска дружина. Какве везе са свим тим има црква? — помислио је тада. Од када се то црква у Арканару меша у световне ствари?