Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Делећи комплименте и стежући руке дамама, Румата се лагано кретао напред у прве редове дотеране, намирисане гомиле која се обилато знојила. Благородно племство је полугласно разговарало. „Да, да, управо та кобила. Посекла се, али нека будем проклет, ако је нисам изгубио на коцки те исте вечери дон Кеу.”… „А што се тиче бедара, благородни доне, она су одиста необичног облика. Како је то рекао Цурен… Хм-м-м… Брда прохладне пене… хм-м-м… не, брежуљци прохладне пене… Све у свему, фантастична бедра.”… „А тада ја лагано отварам прозор, узимам каму у зубе и, замислите само, осећам, драги мој, како се решетка пода мном угиба.”… „Лупио сам га по зубима дршком мача, тако да се то сиво псето два пута претурило преко главе. Можете да га погледате, ено га, стоји тамо са таквим изразом лица као да на то има право.”… „…А дон Тамео се исповраћао на под, оклизнуо и улетео главом право у камин.”… „А тада јој монах каже: ‘Испричај ми, лепотице, твој сан’… Ха-ха-ха!”

Ужасно увредљиво, помислио је Румата. Ако ме сада убију, ова гомила простачина ће бити последње што ћу видети у свом животу. Само изненадност. Спашће ме изненадност. Мене и Будаха. Уловити тренутак и изненада напасти. Изненадити, не дати му да отвори уста, не дати му да ме убије, јер ја одиста немам за шта да умрем.

Пробио се до врата спаваонице и, придржавајући обема рукама мачеве, лако савивши по етикецији ноге у коленима, приближио се краљевој постељи. Краљ је навлачио чарапе. Министар церемонијала је, притајивши дисање, пажљиво пратио покрете вештих руку два собара. Са десне стране од разбацане постеље дон Реба је нечујно разговарао са високим, кошчатим човеком у војној униформи од сивог сомота. То је био отац Цупик, један од вођа арканарских јуришника, пуковник дворске страже. Дон Реба је био искусан дворанин. Судећи по његовом лицу, разговарали су о некаквим кобилама или о доброчинствима краљеве рођаке. А отац Цупик, као војник и бивши бакалин, није умео да влада својим лицем. Био је натуштен, грицкао је усне, његови прсти на дршци мача су се скупљали и ширили. На крају је наједном тргао образом, нагло се окренуо и, кршећи сва правила етикеције, кренуо из спаваонице право на гомилу запањених, од таквог неваспитања, дворана. Дон Реба је, смешкајући се са изразом извињавања, бацио поглед на овога, а Румата је, испративши погледом сиву фигуру, помислио: „Ево још једног покојника.” Знао је за трвења између дон Ребе и сивог руководства. Историја мрког капетана Ернеста Рема могла је ускоро да се понови.

Чарапе су биле навучене. Собари су се, повинујући се мелодичним наређењима министра церемонија, са страхопоштовањем, на врховима прстију, прихватали краљевих ципела. Тада се краљ, одгурнувши собаре ногама, тако нагло окренуо према дон Реби, да му се стомак, налик на добро набијену врећу, преместио са једног на друго колено.

„Дојадили су ми већ ваши атентати!” хистерично је почео да виче. „Атентати! Атентати! Атентати!.. Ноћу хоћу да спавам, а не да се борим против убица! Зашто не можете да урадите да атентате покушавају дању? Лош сте ви министар, Реба! Још само једна таква ноћ, и наредићу да вас задаве! (Дон Реба се поклонио спустивши шаку на срце). После атентата ме боли глава!”

Изненада је заћутао и тупо се загледао у свој стомак. Моменат је био одговарајући. Собари су се збунили. Требало је пре свега обратити пажњу на себе. Румата је отео собару из руке десну ципелу, спустио се пред краљем на колено и почео са поштовањем да навлачи ципелу на дебелу, свилом обавијену ногу. То је била једна од најдревнијих привилегија Румате — да сопственим рукама обува десну ногу крунисаних личности Империје. Краљ га је посматрао значајним погледом. У очима му се појавила искра интересовања.

„А, Румата!” рекао је. „Још сте живи? А Реба ми је обећао да ће вас задавити!” Почео је да се кикоће. „Он је лош министар, тај Реба. Једино што ради, то је да обећава. Обећао ми је да ће уништити отпор, а отпора је све више. Некакве сиве идиоте је довукао у дворац… Болестан сам, а он је све главне лекаре повешао.”

Румата је завршио са навлачењем ципеле и, поклонивши се, повукао се два корака уназад. Ухватио је на себи пажљиви поглед дон Ребе и похитао је да лицу да високомеран израз.

„Јако сам болестан”, наставио је краљ, „све ме боли. Хоћу да се повучем. Одавно бих се већ повукао, али бисте сви ви пропали без мене, овнови…”

Навукли су му и другу ципелу. Устао је и одмах јекнуо, искрививши се и ухвативши се за колено.