Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Не знам”, рекло је штене. „По наређењу оца Цупика…”

„Но, и шта? Јесте ли га ухватили?”

„Управо тако! Јесмо!”

„То је добро”, рекао је Румата.

То одиста уопште није било лоше. Времена је још имао. Нема ничег вреднијег од времена, помислио је. Један сат вреди живота, а читав дан је непроцењив.

„И где сте га стрпали? У кулу?”

„А?” збуњено је упитало штене.

„Питам, је ли сада у Кули?”

На бубуљичавом лицу се разлио несигуран осмејак. Људескара је почео да рже. Румата се брзо окренуо. Тамо, на другој страни улице, као врећа од крпа, на пречки је висио леш оца Гаука. Неколико клинаца у ритама га је, раширених устију посматрало из дворишта.

„Сада не стиже баш свако у Кулу”, доброћудно је просиктао иза леђа људескара. „Сада се код нас то ради брзо. Дограбиш га за уво и — поведеш у шетњу…”

Штене је поново почело да рже. Румата га је слепо погледао и лагано прешао преко улице. Лице тужног песника било је црно и непознато. Румата је спустио поглед. Само су му руке биле познате, дугачких, танких прстију, избрљаних мастилом…

Сада не одлазе из живота,

Сада из живота одводе,

И чак ако и неко

Зажели, да другачије буде,

Немоћан и невешт,

Опустиће слабе руке,

Не знајући где је срце хоботнице,

И има ли хоботница срце…

Румата се окренуо и кренуо даље. Добар, слаби Гаук… Хоботница има срце. И ми знамо где се оно налази. И то је најстрашније од свега, мој мирни, беспомоћни друже. Ми знамо где се оно налази, али ми не можемо да га расечемо, не проливши при томе крв хиљаде преплашених, омамљених, заслепљених људи, који не знају шта је то сумња. А њих је тако много, јако много, неупућених, разједињених, разбеснелих од вечитог, незахвалног рада, понижених, неспособних да се уздигну изнад помисли на један грош више у џепу… И њих је још немогуће научити, ујединити, усмерити, спасти од самих себе. Рано се, прерано, на читава столећа прерано дигла у Арканару сива гомила, она неће наићи на отпор, и преостаје само једно једино: спасти оне малобројне, које могу да се спасу. Будаха, Тару, Нанина, но, још једно десетак, па можда и двадесетак…

Али већ и сама помисао на то, да је на хиљаде других, можда и мање талентованих, али исто тако поштених, одиста благородних људи осуђено на погибију изазивала је у грудима ледену хладноћу и осећање сопствене подлости. Повремено је то осећање постајало тако оштро, да се свест мутила, и Румата је као на јави видео леђа сиве стоке, озарене Ијубичастим одсјајима пуцњева, и унакажену животињским ужасом неприметну, бледу физиономију дон Ребе и Веселу Кулу, која се рушила у саму себе… Да, то би било одиста дивно. То би био прави посао. Право макроскопско деловање. Али после… Да, они у Институту су у праву. После би наступило оно неизбежно. Крвави хаос у земљи. Ноћна армија Гаве, која излази на површину, десет хиљада главосеча насилника, убица, развратника које су одбациле све цркве; хорде варвара бакарне боје коже, које се спуштају са планина и уништавају све живо, од беба до стараца: огромне масе ослепелих од ужаса сељака и грађана, које јуре у шуме, у планине, у пустиње; и твоје присталице — весели људи, смели људи! — који парају један другом стомаке у суровој борби за власт и за право да владају митраљезом после твоје, неизбежно насилне, смрти… И та одвратна смрт долази — из чаше вина, коју ти даје најбољи пријатељ, или од стреле из самострела, која је зазвиждала иза твојих леђа, иза неке тешке завесе. И скамењено лице онога, ко ће бити послат са Земље да те замени и који ће затећи ову земљу, обезљуђену, заливену крвљу, како догорева у пожарима, у којој ће све, све морати изнова да се ствара…

Када је Румата гурнуо ногом врата своје куће и ушао у велелепан, запуштени хол, био је мрачан као облак. Муга, згрбљени слуга са четрдесетогодишњим лакејским стажом, седи, најежио се када га је угледао и само је посматрао, увукавши главу у рамена, како млади газда скида са себе капу, кабаницу и рукавице, баца на клупу опасаче са мачевима и пење се у своје одаје. У салону је Румату чекао дечак Уно.

„Нареди да донесу ручак”, зарежао је Румата. „У кабинет.”

Дечак се није ни померио са места.

„Тамо вас чекају”, туробно га је известио.

„Ко то?”

„Некаква девојка. А можда је и дона. По понашању као да је девојка — љубазна је, а одевена је благородно… Лепа је.”

Кира, помислио је Румата нежно и са олакшањем. Ох, како је то дивно! Како је само осетила, драга моја… Постојао је мало затворених очију, усредсредујући мисли.