Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„То неће бити јефтино”, упозорио га је сладуњавим гласом Вага. „Роба је ретка, не остаје дуго у рафовима.”

„А част је још скупља”, високомерно је рекао Румата и изашао.

Тог Вагу би било, мислио је Румата, јако интересантно уловити и одвести на Земљу. Технички то не би било компликовано извести. То би могло да се уради и сада, овог часа. Шта би он радио на Земљи? Румата је покушао да замисли, шта би Вага радио на Земљи. У светлу собу са зидовима од огледала и ер-кондишном, у којој се осећа мирис четинара или мора, убачен је огроман, маљави паук. Паук се скупио уз светао под, грчевито почео да баца погледе око себе и — шта друго да ради? — постранце је кренуо у најтамнији кут, скупио се, претећи искезивши отровне чељусти. Разуме се, Вага би пре свега почео да тражи увређене. И, разуме се, најглупљи увређени човек би му се учинио сувише чист и некористан. Ојадио би се старац. Па би чак можда и умро. А уосталом, ко то зна! У томе и јесте ствар, што је психологија тих монструма — потпуно непозната шума. Свети Мика! Па снаћи се у њој је много теже, него у психологији нехуманоидних цивилизација. Сви њихови поступци могу се објаснити, али је врашки тешко те поступке предвидети. Да, можда би и умро од туге. А можда би се снашао, прилагодио, схватио шта је шта, и почео да ради као шумар на неком шумском газдинству. Јер, немогуће је да он нема неку ситну, неупадљиву страст, која му овде само смета, а која би тамо могла да постане суштина његовог живота. Чини се да воли мачке. У његовом брлогу, прича се, има их читав чопор, и специјални човек се брине за њих. И он том човеку за то чак и плаћа, иако је велика циција и мада би могао једноставно да га натера да то ради. Али, шта би он на Земљи радио са својим чудовишним частољубљем — сам бог то може да зна!

Румата се зауставио пред таверном и хтео да уђе, али је констатовао да му је нестао ћемер. Стајао је пред улазом потпуно збуњен (никако није могао да се навикне на такве ствари, иако му се то није једаред десило) и дуго је претурао џепове. Имао је укупно три врећице са новцем, по десет златника у свакој. Једну је добио прокурор, отац Кин, другу је дао Ваги. Трећа је нестала. Џепови су му били празни, са леве ногавице су педантно биле одрезане све златне алке, а са опасача му је нестао нож.

Тада је запазио да су се у близини зауставила два јуришника, да буље у њега и кезе зубе. Сарадник института би требало да пљуцка на тако нешто али благородни дон Румата Есторски се ражестио. За секунду је изгубио контролу над самим собом. Закорачио је према јуришницима, рука му се и нехотице дигла, стежући се у песницу. Према свему, лице му се језиво изменило, јер су се подсмешљивци одмах тргли и са скамењеним, као у паралитичара осмесима на лицима, улетели у таверну.

Тада се преплашио. Осетио је такав ужасан страх, какав је до тада осетио само један једини пут у животу, када је — у то доба још увек пилот свемирске летилице — осетио први напад маларије. Не зна се одакле је дошла та болест, али кроз два сата су га, шалећи се и смејући се излечили, али је он заувек запамтио потрес који је доживео, потпуно здрав, он који никада није био болестан при самој помисли да се у њему нешто покварило, да је постао рањив и да је изгубио власт над сопственим телом.

Па ја то нисам хтео помислио је. У мојим мислима није било ничег налик на то. Они нису ништа посебно радили — но, стајали су, кезили се… Веома су се глупаво кезили, али сам сигурно ужасно глупаво изгледао, када сам претурао сопствене џепове. Јер, умало их нисам убио, схватио је наједном. Да нису умакли, убио бих их. Сетио се како је сасвим недавно, за опкладу, једним ударцем мача расекао одозго до доле лутку, обучену у двоструки соански оклоп, и осетио како му по леђима прелазе жмарци… Сада би они лежали овде, као свињска трупла, а ја бих стајао са мачем у руци и не бих знао шта да радим… Ето ти и бога! Разбеснео се потпуно…

Наједном је осетио да га боле сви мишићи, као после неког тешког рада. Но-но, тихо је рекао самоме себи. Није то ништа страшно. Све је прошло. Једноставно — разбеснео си се. Моментална експлозија беса, и сада је већ све прошло. Ја сам ипак човек, и ништа животињско није ми туђе… То су једноставно живци. Живци и напетост последњих дана… А најважније — то је осећање сенке која се надноси над тебе. Не зна се чија је, не зна се одакле долази, али она се примиче и немилосрдно надноси над тебе…

Та неминовност се осећала у свему. И у томе, што су се сада јуришници, који су се до недавно скупљали уз касарне, носећи секире слободно шепурили средином улица, где су раније смели да се крећу само благородни донови. И у томе, што су из града нестали улични певачи, приповедачи, играчи, акробате. И у томе, што су грађани престали да певају песме политичке садржине, што су се јако уозбиљили и што су потпуно тачно знали, шта је неопходно чинити за корист државе. И у томе, што је изненада потпуно неочекивано била затворена лука. И у томе што је ‘побуњени народ’ уништио и спалио све радњице, које су продавале раритете — а то су била једина места у краљевини, где су могле да се купе или позајме књиге и рукописи на свим језицима Империје па чак и на древним, сада мртвим, језицима староседелаца Мореуза. И у томе што је украс града, светлуцава кула астролошке опсерваторије сада штрчала у плаво небо као црни, иструлели зуб, спаљена ‘случајним пожаром’. И у томе, што се потрошња алкохола за две последње године повећала четири пута — у Арканару, који је од вајкада био познат по незадрживом пијанству! И у томе што су се већ навикнуто заборављени, потлачени сељаци коначно закопали под земљу у својим Благодарним, Рајским вртовима и Ваздушним Пољупцима, не усуђујући се да изађу из земуница чак ни да би обавили најнеопходније пољске радове: И, на крају, и у томе, што се стари стрводер Вага Точак преселио у град, осећајући да може да се обогати… Негде у недрима двора, у раскошним одајама, где се краљ који је патио од подагре, који двадесет година није видео сунце бојећи се свега на овоме свету, син сопственог прадеде, слабоумно кикотао, потписујући једну за другом сурове наредбе, које су осуђивале на мучну смрт и најчеститије и најнекористољубивије људе, негде тамо је сазревао чудовишни чир који ће ако не данас, а оно сутра сигурно пући…