Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Румата је прољао поред царинске канцеларије, где су се пред затвореним вратима окупили натуштени морски вукови, који су узалудно очекивали дозволу да крену, пробио се кроз гомилу која је урлала, која је трговала чиме год је стигла (од робиња и црног бисера, па све до наркотика и дресираних паука), стигао до докова, бацио поглед на поређане у низу да би их сви видели, натекле на сунцу лешеве у морнарским јакнама, и направивши добар круг по ђубретом прекривеној ледини, ушао у смрдљиве улице лучке периферије. Ту је већ било много тише. У вратима сиромашних уџерица дремале су полунаге девојке, на раскрсници је лежао разбијене њушке пијани војник са изврнутим џеповима, поред зидова су промицале сумњиве фигуре бледих, ноћних физиономија.

Дању је овде Румата био по први пут и у први мах се зачудио што не привлачи ничију пажњу: пролазници су пијаним очима гледали или негде поред њега, или као кроз њега, иако су се померали у страну, правећи му пут. Али, када је скретао иза угла, сасвим се случајно окренуо и успео да примети како се петнаестак разнокалибарских глава, мушких и женских, кудравих и ћелавих, моментално увукло у врата, прозоре, пролазе. Тада је осетио чудновату атмосферу овог одвратног места, атмосферу можда не баш непријатељства или опасности, већ некаквог лошег, користољубивог интересовања.

Гурнувши раменом врата, ушао је у једну јазбину, у којој је у полумрачној сали дремао за шанком дугоноси старац са лицем мумије. Столови су били пусти. Румата је нечујно пришао шанку и већ хтео да старцу опали чвргу, у огроман нос, када је наједном запазио да заспали старац уопште не спава, већ да га кроз полуотворене капке пажљиво посматра. Румата је бацио на шанк сребрни новчић, и очи старца су се тог истог часа широм отвориле.

„Шта жели благородни дон?” пословно је почео да се распитује. „Траву? Прашак за шмркање? Девојку?”

„Не претварај се”, рекао је Румата. „Добро знаш зашто сам дошао овамо.”

„Ехе, па то је, према свему, дон Румата”, са необичним чуђењем повикао је старац. „А ја гледам, нешто ми је познато…”

Рекавши то, поново је спустио капке. Све је било јасно. Румата је обишао шанк и провукао се кроз уска врата у суседну собицу. Тамо је било тесно, мрачно и заударало је на нешто загушљиво и киселкасто. На средини, за високим пултом стајао је, сагавши се над папирима, збрчкани старији човек са пљоснатом црном капицом на глави. На пулту је чађио жижак, и у полумраку су се видела само лица људи, који су непокретно стајали крај зидова. Румата је, придржавајући мачеве, напипао столичицу крај зида и сео. Овде су владали посебни закони и посебна етикеција. На придошлицу нико није обратио ни најмању пажњу: када је дошао човек, значи да тако треба да буде, а ако не треба, онда ће бити довољан један миг и човек ће нестати. Тражи га после узалуд по целом свету… Збрчкани старац је приљежно шкрипутао пером; људи крај зидова су били непомични. Повремено је час један, час други од њих отегнуто уздисао. По зидовима, су, лупкајући невидљиво јурцали гуштери — мухоловци.

Непокретни људи крај зидова биле су вође банди — неке од њих је Румата већ одавно лично познавао. Саме по себи, те тупе животиње нису много вределе. Њихова психологија није била ништа сложенија од психологије средњег трговца. То су биле незналице, непоштени људи који су добро владали ножевима и кратким маљевима. А човек за пултом…

Звао се Вага Точак, и он је био свемогућ, поглавар који није знао за конкуренцију међу свим злочиначким снагама Мореуза — од Питанских блатишта на западу Ирукана, до поморских граница трговачке републике Соан. Њега су проклеле све три званичне цркве Империје због неумереног поноса, јер је себе називао млађим братом владара. Он је био командант ноћне армије од десет хиљада људи, поседовао је богатство од неколико стотина хиљада златника, а његова агентура је знала и најбрижљивије чуване тајне државног апарата. Последњих двадесет година четири пута је погубљиван, сваки пут пред великим бројем присутних; по званичној верзији, он се у том тренутку налазио истовремено у три најмрачније тамнице Империје, а дон Реба је не једном издавао наређења ‘која су се односила на то да државни злочинци и други зломишљеници шире легенде о такозваном Ваги Точку, који у ствари не постоји, а то значи да је легендаран’. Тај исти дон Реба је позивао код себе, по гласинама које су се шириле, неколико барона, који су имали јаке дружине и предлагао им награду: пет стотина златника за мртвог и седам хиљада златника за живог Вагу. Сам Румата је својевремено морао да утроши доста снаге и злата, да би успоставио контакте са тим човеком. Вага је изазивао у њему највеће могуће гађење, али понекад је био и јако користан, буквално незаменљив. Осим тога, Вага је јако интересовао Румату као научника. То је био одиста интересантан примерак у његовој колекцији средњовековних монструма, личност која је према свему, била без апсолутно икакве прошлости…