Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Румата је изгубио један златник картајући се са поручником, и поразговарао са њим мало о новим повезима и о начинима оштрења мачева. Приметио је, као узгред, да има намеру да оде код дон Сатарине, који има оружје старе производње, и био је јако огорчен, када је сазнао да је поштовања достојан велможа коначно сасвим полудео: још пре месец дана је пустио на слободу своје заробљенике, распустио своју дружину, а богату збирку средстава за мучење поклонио је државној благајни. Старац од сто и две године изјавио је да има намеру да остатак живота посвети добрим делима, и сада сигурно више неће дуго живети.

Опростивши се од поручника, Румата је изашао из двора и кренуо у луку. Ишао је, заобилазећи баре и прескачући рупчаге, пуне прљаве воде, безобзирно гурајући обичне људе који су буљили у њега, намигујући девојкама, на које је његова спољашност према свему остављала јак утисак, клањао се дамама, које су промицале у носиљкама, пријатељски се здравио са познатим дворанима и намерно није запажао сиве јуришнике.

Успут је навратио у Патриотску школу. Та школа је била основана на инсистирање дона Ребе пре две године, а за припремање војних и административних кадрова од синова ситних поседника и трговаца. Кућа је била од камена, савремено грађена, без стубова и барељефа, дебелих зидова, са уским, налик на пушкарнице прозорима, и полуовалним кулама по страни од главног улаза. У случају потребе, у кући је могла да се организује одбрана.

Уским степеницама Румата се попео на други спрат и, звецкајући мамузама по каменом поду, кренуо поред учионица у кабинет прокуратора школе. Из учионица се чуло брундање гласова, повици у хору. „Ко је краљ? Светло величанство. Ко су министри? Верни људи, који не изазивају никакве сумње…” „И бог наш творац, рекао је: ‘Проклећу!’ И проклео је…” „А ако се труба три пута зачује, расути се по двоје у ланац, спустивши при томе копља…” „…Када оптужени падне у несвест, саслушање треба одмах, не падајући у ватру, прекинути…”

Школа, помислио је Румата. Гнездо мудрости. Ослонац културе…

Он је, покуцавши, гурнуо ниска, засвођена врата и ушао у кабинет, мрачан и леден као подрум. У сусрет му је иза огромног стола, претрпаног папирима и прутевима за кажњавање, скочио дугајлија, сав некако угласт, ћелав, са очима које су упале дубоко у дупље, утегнут у узан сиви мундир са нашивцима министарства одбране круне. То је и био прокурор Патриотске школе, високоучени отац Кин — садиста — убица, који је отишао у монахе, аутор ‘Трактата о доставама’, који је привукао пажњу дон Ребе.

Немарно климнувши главом у одговор на увијени поздрав, Румата је сео у фотељу и пребацио ногу преко ноге. Отац Кин је остао да стоји, повијен у ставу учитиве пажње.

„Но, како стоје ствари!” упитао је Румата благонаклоно.

„Једне учене уништавамо, а друге обучавамо?” Отац Кин се искезио.

„Учени нису непријатељи краља”, рекао је. „Непријатељ краља је учени машталац, учени човек који је почео да сумња, учени човек који не верује! А ми овде…”

„Добро, добро”, рекао је Румата. „Верујем ти. Шта то пишеш? Читао сам твој трактат — корисна је то књига, али глупа. Како си то могао? Није то добро. Прокуратор!…”

„Нисам се трудио да запањим умом”, достојанствено је одговорио отац Кин. „Једино, што сам хтео да постигнем, то је да будем држави користан. Паметни нам нису потребни. Потребни су нам верни. И ми…”

„Добро, добро”, рекао је Румата. „Верујем ти. Но пишеш ли нешто ново или не?”

„Спремам се да поднесем на разматрање министру трактат о новој држави, пример за коју треба да буде Област Светог Ордена.”

„Шта ти је?” зачуди се Румата. „Све хоћеш у калуђере да нас стрпаш?…”

Отац Кин је стегао руке и нагао се напред.

„Дозволите да вам објасним, благородни доне”, ватрено је почео, олизавши усне. „Суштина је у нечем сасвим другом. Суштина се састоји у основним поставкама нове државе. Те поставке су једноставне, и има их само три: слепо веровање у непогрешивост закона, безусловно повиновање тим законима а такође стална присмотра над свима.”

„Хм”, рекао је Румата. „А зашто?”

„Шта то ‘зашто’?”

„Ипак си глуп”, рекао је Румата. „Но добро, нека буде, верујем ти. Шта сам оно хтео?.. Ах, да! Сутра ћеш примити два нова наставника. Зову се: отац Тара, поштовања достојан старац, бави се оном… космографијом, и брат Нанин, такође веран човек, јак је у историји. То су моји људи, и прими их са достојним поштовањем. Ево ти предујам.” Бацио је на сто врећицу која је зазвечала. „Твој део је — пет златника… Јеси ли схватио?”