Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Бришући се пешкиром, Румата је рекао поучно:

„Ја сам при двору, нисам ја тамо неки вашљиви барон. Дворанин мора да буде чист и лепо мирише.”

„Његово величанство нема друга посла до вас да мирише”, побунио се дечак. „Сви знају да се његово величанство даноноћно моли за нас, грешне. А дон Реба, он се уопште никада и не умива. Сам сам чуо, његов лакеј је причао.”

„Добро де, не гундај”, рекао је Румата, навлачећи најлонску мајицу.

Дечак је посматрао ту мајицу не одобравајући је. О њој се већ одавно говоркало међу араканском послугом. Али, ту Румата ништа није могао да уради из потпуно природне људске гадљивости. Када је облачио гаћице, дечак је окренуо главу на страну и начинио покрет уснама као да је пљувао на нечастивог.

Добро би било ипак унети у моду доњи веш, помислио је Румата. Али, на природан начин то је могло да се уради само преко жена, а Румата се у томе одликовао недозвољивом за извиђача разборитошћу. Каваљер и вртиреп, који је знао какво понашање доликује у престоници и који је био протеран у провинцију због двобоја из љубави, требало је да има у најмању руку једно двадесет љубавница. Румата је чинио одиста херојске напоре да одржи свој реноме. Половина његове агентуре, уместо да се бави правим послом, ширила је о и њему одвратне гласине, које су побуђивале зависти и одушевљење код аркаранске гардијске омладине. Десетине разочараних дама, код којих се Румата специјално задржавао читајући им стихове до дубоко у ноћ (трећа стража, братски пољубац у образ и скок са балкона у загрљај командира ноћне патроле, познатог официра), прекидајући једна другу причале су о правом престоничком стилу каваљера из метрополе. Румата се држао само захваљујући частољубивости тих глупавих и до одвратности развратних жена, али проблем доњег веша је остајао отворен. Нешто мало једноставније је било са марамицама! На првом балу Румата је извукао из манжете раскошну марамицу од чипке и њом обрисао усне. На следећем балу поносни гардисти су већ брисали ознојена лица великим и малим разнобојним комадима платна са везом и монограмима. А кроз месец дана су се већ појавили кицоши, који су на савијеним рукама носили читаве чаршаве, чији су се крајеви елегантно вукли по поду.

Румата је навукао зелене панталоне и белу кошуљу од батиста са испраним оковратником.

„Чека ли ме неко?” упитао је.

„Берберин чека”, одговорио је дечак. „И још два дона у салону седе, дон Тамео са доном Сера. Наредили су да им донесу вино и сада играју домине. Чекају вас на доручак.”

„Иди, позови бријача. Благородним доновима реци да ћу ускоро стићи. И не буди груб, разговарај уљудно…”

Доручак није био преобилан и после њега је остајало доста места за скори ручак. Послужено је печено месо, припремљено са разним травама, и укисељене псеће уши. Пили су пенушаво ируканско, густо црно есторско, бело соанско вино. Вешто транжирајући са два ножа овчију ногу, дон Тамео се жалио на дрскост најнижих класа. „Имам намеру да поднесем званичну белешку на највише име”, изјавио је. „Племство захтева да сељацима и битангама занатлијама буде забрањено да се појављују на јавним местима и улицама. Нека пролазе кроз дворишта и иза кућа. А у случајевима, када је појава сељака на улици неизбежна, на пример када донесе хлеб, месо и вино у благородне домове, нека за то добију специјалну дозволу министарства одбране круне.”

„Блистава глава!” усхићено је рекао дон Сера, пљуцкајући на све стране сок од меса. „А јуче, на двору…” И испричао је последњу новост. Пасија дона Ребе, госпођица Окана, неопрезно је стала краљу на болесну ногу. Његово величанство се ражестило и, обративши се дону Реби, нареди му да примерно казни преступницу. На то је дон Реба, и не трепнувши, одговорио: „Биће извршено, ваше величанство. Још ове ноћи!” „Тако сам се кикотао”, рекао је дон Сера, одмахујући главом, „да су ми на прслуку одскочиле две копче…”

Протоплазма, помислио је Румата. Обична прождрљива протоплазма која се множи.

„Да, благородни донови”, рекао је. „Дон Реба је — паметан човек…”

„Охо-хо”, рекао је дон Сера. „И те како! Блистава одиста глава!”

„Истакнути политичар”, рекао је дон Тамео значајно, „и са осећањем у глави.”

„Сада ми је чак чудно да се сетим”, наставио је Румата, смешкајући се пријатељски, „шта се све говорило о њему пре непуних годину дана. Сећате ли се, дон Тамео, како сте се оштроумно подсмевали његовим кривим ногама?”

Дон Тамео се загрцнуо и искапио пуну чашу ируканског вина.