Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Помисли само!” прогунђао је Румата. „Земља још уображава, да се најсложенијим проблемима бави нулта физика…”

Дон Кондор је дигао главу.

„Ох, коначно!” рекао је полугласно.

Почела су да топћу копита, бесно и продорно је зањиштао хумахарски ждребац, зачула се енергична псовка са јаким ируканским акцентом. У вратима се појавио дон Хуго, старији креветник његове светлости војводе Ируканског, дебео, румен, са кицошки уфитиљеним увис брковима, осмејком до ушију, малим, веселим очицама под коврџама кестењасте перике. И поново је Румата начинио покрет да појури, и загрли га, јер је то био Пашка; али се дон Хуго наједном упреподобио, на његовој задриглој физиономији појавио се сладуњав осмејак, лако се повио у појасу, принео капу грудима и истегао усне напред. Румата је бацио кратак поглед на Александра Васиљевича. Али, Александра Васиљевича није било. На клупи је седео Генерални судија и Чувар великих печата — раширивши ноге, ослонивши леву руку о бок, а десном се држећи за дршку свог позлаћеног мача.

„Јако сте закаснили, дон Хуго”, рекао је непријатним гласом.

„Извињавам се хиљаду пута!” повикао је дон Хуго елегантно се приближавајући столу. „Кунем се рахитисом мога војводе, одиста потпуно непредвиђене околности! Четири пута ме је заустављала патрола његовог величанства краља арканарског, и два пута сам морао да се тучем са неким пробисветима.” Кицошки је дигао леву руку, обавијену окрвављеном крпом. „Узгред буди речено, благородни донови, чији се то хеликоптер налази иза колибе?”

„То је мој хеликоптер”, свадљиво је рекао дон Кондор. „Немам времена за туче на путевима.”

Дон Хуго се пријатно осмехнуо и, узјахавши клупу као коња, рекао:

„И тако, благородни донови, принуђени смо да констатујемо да је високоучени доктор Будах на тајанствени начин нестао негде између ируканске границе и Прашуме Тешких Мачева…”

Отац Кабани је наједном почео да се мешкољи на свом лежају.

„Дон Реба”, рекао је прозуклим басом, не будећи се.

„Оставите Будаха мени”, очајнички је рекао Румата, „и ипак покушајте да ме схватите…”

Румата се тргао и отворио очи. Био је већ дан. Под прозорима на улици чула се ларма. Неко је, према свему војник, урлао: „Сто-ко! Олизаћеш то блато језиком!” (‘Добро јутро!’, помислио је Румата.) „Ћу-та-ти!… Кунем се леђима светог Мике, извешћеш ме из коже!” Други глас, груб и промукао бубњао је, да на тој улици треба гледати себи под ноге. „Пред јутро је пала кишица, а знате и сами када је улица поплочавана”… „Он ће ми још наређивати где да гледам!”… „Боље ме пустите, благородни доне, не држите ме за кошуљу.”… „Он ће ми још наређивати!” Зачуо се звонки тресак. Према свему, то је био већ други шамар — први је пробудио Румату. „Боље ме не туците, благородни доне…” бубњало је одоздо.

Познати глас али ко би то ипак могао да буде? Чини се да је то дон Тамео. Мораћу данас да му на картама на сваки начин вратим његово хамахарско кљусе. Одиста интересантно, да ли ћу икада почети да се разумем у коње? Истини за вољу треба признати да се ми, Румате Есторске, никада нисмо разумевали у коње. Ми одлично познајемо борбене камиле. Добро је што у Арканару готово уопште нема камила. Румата се протегао тако да је све почело да пуцкета, напипао крај узглавља уплетени свилени шнур и цимнуо га неколико пута. У унутрашњости куће зачуло се звоно. Дечак сигурно посматра свађу, помислио је Румата. Могао би да устане и обуче се и сам, али то би изазвало потпуно непотребне гласине. Почео је да ослушкује псовке под прозорима. Како је то само јак језик! Ентропија је невероватна. Да га само дон Тамео не убије… У последње време у граду су се појавиле јуначине, које су прогласиле да за благородну борбу имају само један мач, док други употребљавају специјално за уличну поган — а те погани се, захваљујући бригама дона Ребе, намножило нешто много у славном Арканару. Уосталом, дон Тамео није од таквих. Кукавица је наш дон Тамео, а и политичар је уз све то познат…

Одвратно је када дан почиње од дон Тамеа… Румата је сео, обухвативши колена рукама под раскошним, похабаним ћебетом. Појављује се некакво осећање оловне непробојности, човек просто жели да се скупи и размишља о томе, како смо слаби и ништавни пред околностима око нас…. На Земљи нам то такорећи и на памет не пада. Тамо смо сви ми здрави, самоуверени момци, који су прошли кроз психолошки тренинг и који су спремни на све. Имамо одличне нерве: умемо да не окрећемо главе када туку и убијају. Фантастично смо издржљиви: у стању смо да поднесемо логореје одиста нечувених кретена. Заборавили смо шта је то гадљивост, одговара нам чак и посуђе, које се обично даје псима да га лижу и после тога га тек, да би било лепше, бришу прљавом кецељом. Ми смо велики имперсонатори, чак и у сну не говоримо језицима Земље. Имамо оружје које никада не може да затаји — базну теорију феудализма, која је разрађена у тишини кабинета и лабораторија, на прашњавим ископинама, у солидним дискусијама…