Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Отац Кабани је дограбио криглу и принео је маљавим устима. Гутајући отровну смесу; урлао је као вепар ‘Y’, после је бацио криглу на сто и почео да жваће комад роткве. По образима су му текле сузе.

„Вода која гори!” рекао је коначно, стегнутим гласом. „За паљење ватри и извођења веселих шала. А каква је то вода која гори, ако она може да се пије? Ако се у пиво сипа — пиво је онда одиста добро! Не дам! Сам ћу то попити… И пијем. Дању пијем. Ноћу. Сав сам отекао. Падам стално. Данас сам, дон Румата, да ми не верујеш огледалу пришао — преплашио сам се… Гледам — помогао ми господ! — где је то отац Кабани?! Морска звер октопод — сав сам у разнобојним флекама. Час сам црвен. Час опет модар. Измислио сам, како се то каже, воду за разне чаролије…”

Отац Кабани је пљунуо на сто и почео да трља ногом под испод клупе, бришући га, а онда је наједном упитао:

„Који је данас дан?”

„Дан уочи Кате Праведног”, рекао је Румата.

„А зашто нема сунца?”

„Зато што је ноћ.”

„Поново ноћ…”# тужно је рекао отац Кабани и сручио се лицем у огриске.

Једно време га је Румата, звиждучући кроз зубе, посматрао. После се извукао иза стола и отишао у оставу. У остави се међу гомилама репе и брдом опиљака пресијавао стакленим цевима незграпан агрегат оца Кабанија за производњу алкохола — зачуђујуће дело урођеног инжењера, инстинктивног хемичара и мајстора— стаклара. Румата је два пута обишао паклену машину, после је у помрчини напипао гвоздену шипку и неколико пута насумице ударио, никуда специјално не нишанећи. У остави је почело да одзвања, клокоће. Одвратан задах прокисле комине ударио му је у нос.

Док му је стакло крцкало под потпетицама, Румата се завукао у удаљени угао и укључио електричну лампицу. Тамо се под гомилом разноразног ђубрета, у јаком силикатном сефу налазио мали пољски синтезатор ‘Мидас’. Румата је разбацао ђубре, окренуо на точку комбинацију цифара и подигао поклопац сефа. Чак је и обасјан белом електричном светлошћу синтезатор изгледао чудновато међу разбацаним ђубретом. Румата је убацио у отвор неколико лопата опиљака, и синтезатор је тихо почео да певуши, аутоматски укључивши индикатор светлости. Румата је врхом своје високе чизме примакао излазном отвору зарђалу кофу. И тог истог часа — звек, звек, звек! — на улубљено метално дно почели су да падају златни кружићи са аристократским профилом Пица Шестог, краља Арканарског.

Румата је пренео оца Кабанија на шкрипутаве палаче, смакао му ципеле, окренуо га на десни бок и прекрио кожом неке одавно изумрле животиње. При томе се отац Кабани за трен пробудио. Он није могао да се покреће, а исто тако ни да размишља. Ограничио се на то, што је отпевао неколико стихова из забрањене световне романсе ‘Ја сам као цветић црвени на длану твом маленом’, после чега је одмах почео громко да хрче. Румата је расклонио све са стола, помео под и обрисао стакло једног прозора, које је било поцрнело од прљавштине и хемијских експеримената, што је отац Кабани изводио на рагастову. Иза руиниране пећи нашао је буре са алкохолом и садржину излио у пацовску рупу. После је напојио хамахарског ждрепца, сипао му овса из мреже испод седла, умио се и сео да чека, посматрајући пламичак жишка. Већ пуних шест година је живео тим чудноватим, двоструким животом и, чинило се да се већ сасвим навикао на њега; али му је повремено, као на пример сада, наједном падало на памет да у ствари нема никаквог организованог зверства и сивила које надире, већ да се одиграва чудновата позоришна представа са њим, Руматом, у главној улози. Да ће ето сада, после посебно успешне реплике, одјекнути аплаузи и да ће поштоваоци из Института експерименталне историје усхићено повикати из ложа: „Одлично, Антоне! Одлично! Јуначина, си, Тошка!” Чак се и осврнуо, али није било препуњене сале, постојали су само поцрнели, маховином прекривени зидови од голих брвана, прекривених слојевима чађи.

У дворишту је тихо зарзао и почео да лупка копитама хамахарски ждребац. Зачуло се ниско, уједначено брундање, до суза познато и потпуно невероватно овде. Румата је ослушкивао, отворивши уста. Брундање се смирило, језичак пламена над жишком је почео да се њише и засјао је још јаче. Румата је почео да устаје и тог истог часа из поноћне тмине у собу је ушао дон Кондор, генерални судија и чувар великих државних печата трговачке републике Соан, потпредседник Конференције дванаест негоцијаната и каваљер царског Ордена Деснице Милосрдне.

Румата је скочио, умало не претуривши клупу. Био је спреман да се баци, да га пољуби у оба образа, али ноге су му се, придржавајучи се етикеције саме од себе подвиле у коленима, мамузе су свечано звекнуле, десна рука му је описала широки полукруг од срца у страну, а глава се повила тако, да је брада нестала у пенасто— чипкастим оковратницима. Дон Кондор је смакао сомотску беретку са обичним, путним пером, брзо је њом, као да тера комарце махнуо у страну Румате, а после је, бацивши је на сто, обема рукама раскопчао крај врата копче своје кабанице. Кабаница је још лагано падала за његовим леђима, а он је већ седео на клупи, раширивши ноге, ослонивши леву руку на кук, а десном се ослањајући на дршку позлаћеног мача, забијеног у труле даске пода. Био је мали, мршав, са огромним, мало исколаченим очима на узаном, бледом лицу. Његова црна коса је била обухваћена истим као и у Румате, масивним златним обручем са огромним зеленим каменом над преконосницом.