Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„…А ако језик обичног човека лиже погрешну чизму”, гласно је говорио, „онда тај језик треба удаљити, јер је речено: ‘Језик твој — непријатељ је мој’…”

Киун се кретао иза коња широким корацима. Румата је ивицом ока видео како му се од зноја пресијава ћела.

„Стој, када ти се каже!” заурлао је јуришник.

Чуло се како, лупкајући секиром, трчи низ степенике, спомињући истовремено бога, ђавола и сву ту благородну стоку истовремено.

Једно петорица, помислио је Румата, савијајући манжете. Пијани месари. Глупости.

Прошли су поред крчме и скренули ка шуми.

„Могао сам да идем и брже, ако је потребно”, рекао је Киун неприродно чврстим гласом.

„Глупости!” рекао је Румата, зауздавајући ждребца. „Било би досадно проћи толико миља и ниједном се не потући. Зар никада не желиш да се потучеш, Киуне? Стално приче, приче…”

„Не”, рекао је Киун. „Никада нисам пожелео да се тучем.”

„У томе и јесте несрећа”, промрмљао је Румата, окрећући ждребца и лагано навлачећи рукавице.

Иза заокрета су се појавила два коњаника и, угледавши га, наједном су се зауставили.

„Ехеј, ти, благородни доне!” повикао је један. „Исправе покажи!”

„Фукаро”, проговорио је стакласто-звонким гласом Румата. „Неписмени сте, шта ће вам исправе?”

Гурнуо је ждрепца коленом и касом кренуо у сусрет јуришницима. Плаше се, помислио је. Праве се… Но, барем пар шамара! Не… Ништа од свега неће испасти. Толико желим да искалим мржњу, која се у мени накупила за овај један дан, али, чини се, ништа од свега тога неће испасти. Остаћемо хумани, све ћемо опростити и бићемо мирни, као богови. Нека они кољу и скрнаве, ми ћемо остати мирни, као богови. Богови никуда не морају да журе, пред њима је вечност…

Сасвим им се приближио. Јуришници су несигурно дигли секире и повукли се уназад.

„Но?” рекао је Румата.

„Шта значи то ‘но’?” збуњено је рекао први јуришник. „Па то је, значи, благородни дон Румата?”

Други јуришник је одмах окренуо коња и у галопу одјурио. Први се повукао, спустивши секиру.

„Молимо за опроштај, благородни доне”, брзо је почео да говори. „Нисмо вас препознали. У питању је мала грешка. Ствар је државна, грешке су увек могуће. Момци су мало попили, горе од жеље…” Почео је да га заобилази постранце. „И сами схватате, времена су тешка… Ловимо побегле учене људе. Не желимо да се жалите, благородни доне…”

Румата му је окренуо леђа.

„Благородном дону желимо срећан пут!” са олакшањем у гласу повикао је за њим јуришник.

Када се он удаљио, Румата је тихо позвао:

„Киуне!”

Нико му се није одазвао.

„Ехеј, Киуне!”

И поново се нико није одазвао. Ослушнувши мало, Румата је кроз зујање комараца зачуо шуштање жбуња. Киун се брзо пробијао преко поља на запад, тамо где се, удаљена двадесет миља налазила ируканска граница. То је све, помислио је Румата. Ето ти целог разговора. Увек једно те исто. Провера, опрезна размена двосмислених бајки… Читаве недеље трошиш душу на неважне разговоре са разним олошем, а када коначно сусретнеш правог човека, онда немаш времена да са њим поразговараш како треба; треба га прикрити, спасти, послати, на сигурно и безбедно место, и он одлази, тако и не схвативши да ли је имао посла са пријатељем или каприциозним изродом. Па и сам ништа нећеш сазнати о њему. Шта он хоће, шта може, зашто живи…

Сетио се јучерашњег Арканара. Чврсте камене куће на главним улицама, гостопримљиви фењер над улазом у таверну, доброћудни, сити трговци пијуцкају пиво за чистим столовима и дискутују о томе да свет уопште није лош, да цене житу падају, да цене одећи расту, да се завере откривају на време, да врачеве и сумњиве књигочатце набијају на колац, да је краљ, по обичају, величанствен и светао, а дон Реба безгранично паметан и увек на опрези. „Измислиће како да не!.. Свет је округао!…” „Од писмености, од писмености све долази браћо! Није у новцу срећа, сељак је наводно такође човек, а што даље — то више, увредљиви стихови, а онда и побуна…” „Све их треба на колац, браћо!.. А шта бих ја радио? Ја бих једноставно питао: писмен си? На колац! Стихове пишеш? На колац! Таблице знаш? На колац, сувише много знаш!” Бина, срце, још три кригле пива и порцију димљене зечетине. А по улици поплочаној камењем — грум, грум, грум — лупају поткованим чизмама набијени, руменог лица момци у сивим кошуљама, са тешким секирама о десном рамену. „Браћо! Ево их, то су заштитници! Зар ће они дозволити? Ни у ком случају! А мој, мој… На десном крилу! Још колико јуче сам га макљао! Да, браћо, то вам више није оно немирно доба! Стабилност престола, срећа, непоколебљиви мир и правичност! Ура, сиве чете! Ура, дон Реба! Нека је слава нашем краљу! Ех, браћо, како је диван сада живот!”