Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Не тако давно је сеоска будала што никада не пије, Ирма Шипак из села Благораствореније (а по народски — Смрдљивци), из глупости своје једне вечери навратио до избе и завирио кроз прозор. Кући се вратио сасвим поблесавео, а дошавши мало к себи, испричао је да је у изби горела јарка светлост, и да је за обичним столом седео на клупи човек и пио нешто из бачве, коју је држао једном руком. Лице човека било је опуштено готово до појаса, и било је све у некаквим мрљама. Био је то, очигледно, сам свети Мика још пре него што је пришао вери, многоженац, пијаница и развратник. Човек је могао да га посматра, савладавши само претходно страх. Из прозора је мирисало на нешто сладуњаво-опојно, и по дрветима око избе кретале су се сенке. Из целе околине долазили су људи да слушају причу будалине. А ствар се завршила тиме, што су стигли јуришници и, завивши му лактове на лопатице, отерали га у град Арканар. О колиби ни сада ипак не престају да причају, и не називају је другачије, до Пијани Брлог…

Пробивши се кроз жбуње гигантске папрати, Румата је сишао са коња пред доксатом Пијаног Брлога и обмотао поводац око једног идола. У изби је горела светлост, врата су била отворена и висила на једној шарки. У соби је јако заударало на алкохол, а на столу, међу оглоданим костима и комадима куване репе, уздизала се огромна глинена кригла.

„Добро вече, оче Кабани”, рекао је Румата, прекорачивши праг.

„Поздрављам вас”, одазвао се отац Кабани промуклим, као борбена труба гласом.

Румата је, звецкајући мамузама, пришао столу, бацио на клупу рукавице и поново погледао оца Кабанија. Отац Кабани је седео непокретно, наслонивши опуштено лице на дланове. Чупаве, полуседе веђе су му висиле на образима, као ватрава над провалијом. Из ноздрва његовог огромног носа, са сваким издахом са звиждуком је излетао ваздух; засићен алкохолом.

„Сам сам га измислио!” проговорио је наједном, са напором подигавши десну обрву, и бацивши на Румату поглед замученог ока. „Сам! А зашто?..” Ослободио је испод образа десну руку и почео да маше маљавим прстом. „А ипак, ја са свим тим немам никакве везе!.. Ја сам га измислио… а ја са свим тим немам никакве везе, а? Тачно — никак-ве… И све у свему, ми не измишљамо, већ радимо ђаво ће га знати шта!”

Румата је скинуо опасач и пребацио преко главе каишеве са мачевима.

„Но, но”, рекао је.

„Сандук!” дрекнуо је отац Кабани и за дуже време заћутао правећи чудновате покрете образима.

Румата је, не спуштајући погледа са њега, пребацио преко клупе ноге у прекривеним прашином, високим чизмама и сео, ставивши мачеве покрај себе.

„Сандук…” поновио је отац Кабани потиштеним гласом. „То ми говоримо, као да измишљамо. У ствари, све је већ одавно измишљено. Неко је одавно-одавно све измислио, стрпао све у сандук, провртео на поклопцу рупу и отишао… Отишао да спава… А шта се тада десило? Дошао је отац Кабани, затворио очи, завукао руку у рупу.” Отац Кабани је погледао своју руку. „Дограбио, измислио! Ја сам, каже, управо ово и измислио!.. А ко не верује, тај је будала… Трпам руку унутра — један! Шта? жица са бодљама: Зашто? Стаја од вукова да се заштити. Јуначина! Трпам руку — два! Шта? Паметна ствар — воденица за месо. Зашто? Нежно, млевено месо… Јуначина! Трпам руку — три! Шта? Вода која гори… Како и зашто? Да се влажна дрва запале… А?!”

Отац Кабани је ућутао и почео да се нагиње напред, као да га је неко савијао, стегавши га за врат. Румата је узео криглу, завирио у њу, после излио неколико капи на спољну страну длана. Капље су биле плавкасте и мирисале на алкохол. Румата је чипкастом марамицом пажљиво обрисао руку. На марамици су остале масне мрље. Неочешљана глава оца Кабанија додирнула је сто и истог часа се тргла.

„Ко је ставио све то у сандук — он је знао за шта је све то измишљено… Бодље против вукова? То сам ја, будала, од вукова… Руднике, руднике ограђивати тим жицама… Да не беже из рудника државни злочинци. А ја не желим! И ја сам државни злочинац! А да ли су ме питали? Питали су ме! Бодљикава жица, кажу? Бодљикава жица. Против вукова, кажеш? Против вукова… Одлично, кажу јуначина! Оплешћемо руднике… Лично их је дон Реба и опојасао. И воденицу моју за месо је узео. Јуначина, каже! Имаш главу, каже!.. И сада, значи, у Веселој Кули нежно млевено месо прави… Јако, кажу, помаже…”

Знам, мислио је Румата. Све знам. И како си ти викао код дон Ребе у кабинету, како си му пузао пред ногама, молио: „Дај, не треба!” Било је прекасно. Почела је да се врти твоја воденица за месо…