Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Румата је ћутао. Дон Кондор, некако опуштен и наједном остарео, вукући мач за дршку, као штап, прошетао се поред стола, тужно климајући носем.

„Схватам све”, рекао је. „И сам сам све то преживео. Било је доба — то осећање немоћи и сопствене подлости ми се чинило најстрашнијим. Неки, слабији, лудели су од тога, њих су послали на Земљу и сада их лече. Петнаест година ми је било потребно, драги мој, да бих схватио шта је то најстрашније. Страшно је изгубити људски лик, Антоне. Упрљати душу, побеснети. Ми смо овде богови, Антоне, и морамо бити паметнији од богова из легенди, које овдашњи народ ствара некако по свом лику и подобљу. А крећемо се по ивици мочваре. Ако погрешимо — и паднемо у блато, читавог живота се нећемо опрати. Горан Ирукански је у ‘Историји Доласка’ написао: ‘Када је бог, спустивши се са неба, дошао народу из Питанских мочвара, ноге су му биле блатњаве’.”

„А за то су Горана и спалили”, мрачно је рекао Румата.

„Да, спалили су га. А то је речено о нама. Ја сам овде петнаест година. Ја сам, голупчићу мој, престао чак и да сањам Земљу. Некако сам, претурајући некакве папире, пронашао фотографију једне жене и дуго нисам могао да се сетим ко је она. Понекад са страхом постајем свестан тога да већ одавно нисам сарадник Института, да сам експонат музеја тог Института, генерални судија трговачке феудалне републике, и да у музеју постоји сала, у коју ме треба сместити. Ето то је оно најстрашније — удубити се у улогу. У сваком од нас се благородни нитков бори са комунаром. И све унаоколо помаже ниткову, а комунар је сам самцат — Земља је удаљена хиљаду година и хиљаду парсека.” Дон Кондор је заћутао, гладећи колена. „Тако је то, Антоне”, рекао је гласом, који је постојао све одлучнији. „Да останемо комунари.”

Он то не схвата. А како би и могао да схвати? Он је имао среће, он не зна шта је то сиви терор, шта је то дон Реба. Све, чему је он био сведок за петнаест година рада на овој планети, на овај или онај начин уклапа се у оквире базне теорије. И када му говорим о фашизму, о сивим јуришницима, о нацији малограђанштине, он то прихвата као емоције. „Не шалите се са терминологијом, Антоне! Терминолошка збрка може да има опасне последице.” Он никако не може да схвати, да је нормални ниво средњовековног зверства — срећан јучерашњи дан Арканара. Дон Реба је за њега — нешто налик на војводу Ришељеа, паметан и далековиди политичар, који брани апсолутизам од феудализма. Једино ја на целој планети видим страшну сенку, која се надноси над земљом, али управо ја и не могу да схватим чија је то сенка и зашто… И како да га убедим, када ће ме он, по очима му се то види, послати на Земљу да се лечим.

„Како живи поштовања достојни Синда?” упитао је. Дон Кондор је престао да га бургија погледом и прогунђао је: „Добро, захваљујем вам се.” После тога је рекао:

„Потребно је, на крају, да схватиш да ни ти, ни ја, и нико од нас неће видети опипљиве плодове свога рада. Ми нисмо физичари, ми смо историчари. Наша јединица времена није секунда, већ столеће, а дела наша — то чак није ни сетва, ми тек припремамо терен за сетву. А долазе ето понекад са Земље… ентузијасти, ђаво их однео… Спринтери краткога даха…”

Румата се саркастично осмехнуо и без неке посебне потребе почео да навлачи чизме. Спринтери. Да, спринтери су одиста постојали.

Пре десет година је Стефан Орловски, он је истовремено и дон Капада, командир чете самострелаца његовог императорског величанства, за време јавног погубљења осамнаест есторских вештица наредио својим војницима да отворе паљбу по џелатима, убио је царског судију и два судска пристава и дворска стража га је дигла на копља. Грчећи се у самртним мукама, викао је: „Па ви сте људи! Удрите их, удрите”, али га је мало ко чуо због урлања масе: „Ватре! Још ватре!…”

Отприлике у то исто доба, на другој хемисфери је Карл Розенблум, један од најистакнутијих зналаца сељачких ратова у Немачкој и Француској, а он је истовремено био и трговац вуном Пани-Па, дигао устанак муријских сељака, на јуриш је заузео два града и био убијен стрелом у потиљак, покушавајући да онемогући пљачке. Он је био још жив, када су по њега долетели хеликоптером, али није могао да говори и само је гледао око себе, са изразом кривца и ништа не схватајући, својим огромним плавим очима, из којих су непрекидно текле сузе…

А кратко време пре доласка Румате је одлично замаскиран пријатељ-конфидент кајсанског тиранина (Џереми Тариат, стручњак за историју земљишних реформи), наједном из чиста мира извршио дворски преврат, узурпирао власт, током пуна два месеца покушавао да наметне Златни Век, упорно не одговарајући на бесна питања суседа и Земље, стекавши на тај начин славу лудака, срећно избегао осам атентата, а на крају га је ухватила хитна служба сарадника Института и подморницом пребацила на острвску базу крај самог Јужног пола…