„Јесте ли сами, дон Румата?” одсечно је упитао.
„Јесам, благородни доне”, тужно је одговорио Румата.
Отац Кабани је наједном гласно и потпуно трезно рекао:
„Благородни дон Реба!.. Ви сте обична хуља и ништа више.”
Дон Кондор се није ни покренуо.
„Долетео сам”, рекао је.
„Надајмо се”, рекао је Румата, „да вас нису видели.”
„Легенда виље или мање”, љутито је рекао дон Кондор. „Немам времена за јахање. Љта се десило са Будахом? Где је нестао? Па седите, дон Румата, молим вас! Боли ме врат.”
Румата се послуљно спустио на клупу.
„Будах је нестао”, рекао је. „Чекао сам га у Прашуми Тешких Мачева. Али, дошао је само једнооки одрпанац, изговорио лозинку и предао ми врећу са књигама. Чекао сам га још два дана, а после сам се повезао са доном Хугом, и дон Хуго ме је обавестио да је испратио Будаха до саме границе и да Будаха прати неки благородни дон, коме се може веровати јер је овај прокоцкао све на картама и продао се дон Хугу и телом и душом. А то значи, да је Будах нестао негде овде, у Арканару. То је све што сам успео да сазнам.”
„Није баш много”, рекао је дон Кондор.
„Ствар није у Будаху”, побунио се Румата. „Ако је он жив, пронаћи ћу га и извући. То умем. Али, нисам о томе хтео да говорим са вама. Желео бих још једном да скренем вашу пажњу на то, да ситуација у Арканару превазилази границе базне теорије…” Лице дон Кондора је постало киселкасто. „Не, саслушајте ме пажљиво”, чврстим гласом је рекао Румата. „Осећам да се радио-везом са вама никада нећу објаснити. А у Арканару се све измешало! Појавио се некакав нови фактор, који систематски делује. И испада, као да дон Реба потпуно свесно напујдава на научнике сво сивило у краљевини. Све, што се и најмање уздиже изнад просечности сивила, у опасности је. Слушајте, дон Кондоре, то нису емоције, то су чињенице! Ако си паметан, образован, ако сумњаш, говориш неуобичајене ствари — ако једноставно барем не пијеш вино! — у опасности си. Било који трговчић има права да те, ако то само хоће, убије. Стотине и хиљаде људи стављене су ван закона. Њих лове јуришници и вешају дуж путева. Голе; за ноге… Јуче су у мојој улици чизмама убили старца, сазнавши да је писмен. Газили су га, причају, два сата, тупоглавци, са готово животињским њушкама…” Румата се уздржао и завршио је мирно: „Једном речју, у Арканару такорећи да више нема ни једног јединог писменог човека. Као и у Области Светог Ордена после Барканског покоља.”
Дон Кондор га је пажљиво посматрао, стегавши усне.
„Не допадаш ми се, Антоне”, рекао је руски.
„Мени се такође много што-шта не допада, Александре Васиљевичу”, рекао је Румата. „Не допада ми се што смо везали сами себи и руке и ноге самом поставком проблема. Не допада ми се што се тај проблем назива Проблем Бескрвног Деловања. Зато што у мојим условима та научно заснована неактивност… Знам шта ћете ми све рећи против тога! И ја знам теорију. Али, овде нема никаквих теорија, овде је типично фашистичка пракса, овде звери сваког трена убијају људе! Овде је све потпуно бескорисно. Знања нема довољно, а злато губи вредност, јер касни.”
„Антоне”, рекао је дон Кондор. „Не падај у ватру. Верујем, да је ситуација у Арканару одиста изузетна, али сам исто тако убеђен, да немаш ни један једини конструктиван предлог.”
„Да”, сложио се Румата, „конструктивних предлога одиста немам. Али ми је јако тешко да се уздржавам.”
„Антоне”, рекао је дон Кондор. „На овој планети нас има две стотине и педесет. Сви се уздржавају, и свима је то јако тешко. Најискуснији живе овде већ пуне двадесет и две године. Они су овамо долетели као обични посматрачи. Њима је било забрањено да било шта уопште предузимају. Замисли то за трен: за-бра-ње-но у потпуности. Они не би имали права чак ни да спасу Будаха. Чак ако би Будаха газили ногама пред њиховим очима.”
„Не треба говорити са мном као са дететом”, рекао је Румата.
„Нестрпљиви сте као дете”, рекао је дон Кондор. „А потребно је да будете јако стрпљиви.”
Румата се тужно осмехнуо.
„А док будемо чекали”, рекао је, „одмеравали и оклевали, звери ће сваког тренутка уништавати људе.”
„Антоне”, рекао је дон Кондор, „у васиони има хиљаде планета, на које још нисмо стигли и на којима историја тече својим током.”
„Али ми смо ипак овамо стигли.”
„Да, стигли смо. Али зато, да бисмо помогли овом човечанству, а не због тога да бисмо утолили свој правични гњев. Ако си слаб — иди. Врати се кући. На крају крајева, ти одиста ниси дете и знао си на шта овде долазиш.”
Читать дальше