Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Али, постоје још негде у Трулојарузи остаци потучене недавно сељачке армије дона Ксија и Перти Кичмењака, које сада тајно потпомаже сам орао наш дон Реба за случај да дође до могућих компликација са баронима. Е, они за поштеду не знају, и боље је на њих и не мислити. Постоји још и дон Сатарина, царски наследни аристократа, сто две године стар, који је потпуно излапео. Он је у племенском непријатељству са војводама Ируканским и повремено, поставши активан, почиње да хвата све, који прелазе ируканску границу. Он је јако опасан, јер када добије нападе холециститиса може да издаје таква наређења, да његове слуге не успевају ни да изнесу све лешеве из његових тамница.

И, на крају, оно најважније. Не најважније због тога, што је то најопасније, већ због тога, што је то истовремено и највероватније. Сиве патроле дона Ребе. Јуришници на великим путевима. Могао си да доспеш у њихове шапе случајно, и тада треба рачунати на прорачунатост и хладнокрвност пратиоца. Али шта да се ради ако се дон Реба заинтересује за тебе? Дон Реба има одиста неочекиване интересе… Његови шпијуни су могли да ти пошаљу патролу под командом сивог официра, племићког изрода — ситног поседника, и ти сада чамиш у каменој врећи под Веселом Кулом…

Румата је поново нестрпљиво повукао шнур. Врата спаваће собе су се отворила са одвратном шкрипом, ушао је дечак-слуга, мршав и натмурен. Звао се Уно, и његова судбина би могла да послужи као тема за баладу. Поклонио се крај прага, вукући по поду полураспаднуте ципеле, пришао постељи и ставио на сточић послужавник са писмима, кафом и комадом ароматичне коре за жвакање, која служи за јачање зуба и њихово чишћење. Румата га је љутито погледао.

„Реци ми, молим те, да ли ћеш икада подмазати та врата?”

Дечак је оћутао, гледајући у под. Румата је збацио ћебе, спустио голе ноге са постеље и пружио руку ка послужавнику.

„Јеси ли се данас умио?” упитао је.

Дечак се пребацио са једне ноге на другу и, ништа не одговоривши, кренуо по соби, сакупљајући разбацану одећу.

„Чини ми се да сам те упитао, да ли си се данас умио или ниси?” рекао је Румата, отварајући прво писмо.

„Водом грехе нећеш опрати”, прогунђао је дечак.

„Јесам ли можда благородан, да се умивам, шта ли?”

„А шта сам ти ја говорио о микробима?” рекао је Румата.

Дечак је ставио зелене панталоне на наслон фотеље и замахнуо палцем, терајући нечастивог.

„Три пута сам се ноћу молио”, рекао је. „Шта још треба да радим?”

„Будало”, рекао је Румата и почео да чита писмо.

Писала је дона Окана, дворска дама, нова фавориткиња дона Ребе. Предлагала му је да је те вечери посети ‘јер нежно тугује’. У постскриптуму је обичним речима било написано, шта у ствари очекује од тог сусрета. Румата није издржао — поцрвенео је. Бацивши као лопов поглед на дечака, промрмљао је: „Но, одиста…” О томе је требало размислити. Било му је одвратно да иде, а не ићи је било глупо — дона Окана је знала многе ствари. На душак је испио кафу и стрпао у уста кору за жвакање.

Следећи коверат је био од чврстог папира, жиг од печатног воска је био измрљан; видело се да је писмо отварано. Писао је дон Рипат, одлучни каријериста, поручник сиве чете галантеријаца. Распитивао се за његово здравље, изражавао своју увереност у победу сиве ствари и молио да му одложи плаћање дуга, позивајући се при томе на неважне околности. „Добро, добро…” промрмљао је Румата, одложио писмо, поново узео коверат и почео да га разгледа са интересовањем. Да, почели су стварно префињеније да раде. И то много префињеније.

У трећем писму му је нуђен двобој мачевима због дона Пифе, али је аутор писма пристајао да се одрекне изазова, ако дон Румата буде тако добар и пружи му доказе, да он; благородни Румата са доном Пифом нема никакве везе нити их је икада имао. Писмо је било стандардно: основни текст је писао калиграф, а у остављеним празнинама била су лошим рукописом исписана имена и рокови.

Румата је бацио писмо и почео да чеше изуједану комарцима леву руку.

„Но, дај да се умијем!” наредио је

Дечак је нестао из собе и убрзо се, улазећи у собу унатрашке, вратио, вукући по поду дрвени чабар са водом. После је нестао још једаред и довукао празан лавор и бокал.

Румата је скочио на под, смакао преко главе иструлелу, са финим ручним везом спаваћицу и бучно извукао из канија мачеве који су му висили крај узглавља. Дечак је за сваки случај стао иза фотеље. Пошто је десетак минута вежбао напад и одбрану, Румата је бацио мачеве у зид, нагао се над празан лавор и наредио: „Сипај!” Без сапуна је ишло тешко, али се Румата на то већ био навикао. Дечак му је сипао бокал за бокалом на леђа, на главу и гунђао при томе: „Код свих је како треба, нормално, као код осталих људи, само се код нас изводе разне керефеке. Где то може да се види да се човек у два суда умива. У забитом углу некакву посуду смислили… Сваки дан треба им дати чисти пешкир… А сами, видите ли, и не помоливши се, потпуно голи са мачевима скачу…”