Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Не сећам се”, промрмљао је. „Па и какав од мене може да буде подсмешљивац…”

„Може, може”, рекао је дон Сера, прекорно одмахујући главом:

„И одиста!” узвикнуо је Румата. „Па ви сте присуствовали том разговору, дон Сера! Сећам се да сте се тако кикотали оштроумним поређењима дон Тамеа, да вам је у тоалету чак нешто и отпало.”

Дон Сера је поцрвенео и почео дуго и замуцкујући да се оправдава, при чему је стално лагао. Натуштени дон Тамео је навалио на јако есторско вино, и пошто он, по његовим сопственим речима ‘како је почео од прекјуче изјутра, тако до дана данашњег не може да се заустави’, њега су, када су изашли из куће, морали да придржавају са обе стране.

Дан је био сунчан, јасан. Обичан народ се мувао међу кућама, тражећи шта би могао да посматра, пиштала су и лармала деца, бацала блато, кроз прозоре су гледале лепушкасте грађанке у ноћним капицама, брзе служавке су снебивљиво трептале влажним очицама и расположење је лагано почело да се поправља. Дон Сера је вешто оборио са ногу неког сељака и само што није умро од смеха, посматрајући како се сељак батрга у бари. Дон Тамео је наједном констатовао да је наопако ставио мачеве, повикао је: „Станите!” и почео је да се врти на месту, покушавајући да се окрене унутар каишева. Дон Сери је поново нешто отпало са прслука. Румата је ухватио за ружичасто уво неку служавку која је туда трчала и замолио је да помогне дон Тамеу да се барем мало среди. Око благородних донова се одмах окупила маса бадаваџија, који су служавци почели да дају савете, од којих је ова поцрвенела као булка, а са прслука дон Сере почеле су да отпадају копче, дугмад и пређице. Када су на крају кренули даље, дон Тамео је почео на сав глас да саставља допуну својој белешци, у којој је указивао на неопходност ‘несврставања лепушкастих особа женског пола у сељаке и обичан народ’. Дон Сера је обнажио оба мача и изјавио да благородним доновима не приличи да обилазе разне ћупове, и да ће он себи пробити пут кроз ове кочије. Али, док је он нишанио, покушавајући да схвати где се завршава зид куће и почињу ћупови и лонци, Румата је ухватио точкове и окренуо кочије, ослободивши на тај начин пут. Бадаваџије, које су одушевљено посматрале шта се дешава, повикали су Румати троструко ‘ура’. Благородни донови су већ кренули даље, али се тада на прозору трећег спрата појавио дебели сиви трговац и почео да тороче нешто о неморалу дворана, са којима ће се ‘орао наш дон Реба ускоро обрачунати’. Морали су да се зауставе и упуте у тај прозор цео терет ноћних посуда из таљига. У последњи нокшир Румата је убацио два златника са профилом Пица Шестог и уручио га запањеном власнику таљига.

„Колико сте му дали?” упитао га је дон Тамео, када су кренули даље.

„Ситницу”, немарно је одговорио Румата. „Два златника.”

„Тако ми леда светог Мике!” узвикнуо је дон Тамео. „Богати сте! Хоћете ли да вам продам свог хамахарског ждрепца?”

„Добићу га од вас на коцки”, рекао је Румата.

„Па дабоме!” повикао је дон Сера и зауставио се. „Зашто не бисмо одиграли партију барбута?”

„Сада, овде?” упитао је Румата.

„А заљто да не?” упитао је дон Сера. „Не видим заљто благородни донови не би могли да се коцкају тамо где им то падне на памет!”

Тада је дон Тамео наједном пао. Дон Сера се споплео о његове ноге и такође пао.

„Сасвим сам заборавио”, рекао је. „Време је да пођемо на стражу.”

Румата их је дигао и повео, држећи их за лактове. Зауставио се пред огромном, мрачном зградом дона Сатарине.

„А како би било да навратимо код старог дона?” упитао је.

„Не видим разлога зашто три благородна дона не би навратила код старог дон Сатарине”, рекао је дон Сера.

Дон Тамео је отворио очи.

„Пошто смо у служби краља”, изјавио је, „ми смо дужни да стално гледамо у будућност. Дон Сатарина — то је већ пређена етапа. Напред, благородни донови. Морам да стигнем на своје стражарско место…”

„Напред”, сложио се Румата.

Дон Тамео је поново спустио главу на груди и више се није будио. Дон Сера је, савијајући прсте, причао о својим љубавним победама. Тако су стигли и до двора. У стражари је Румата са олакшањем положио дон Тамеа на клупу, а дон Сера је сео за сто, немарно одмакао од себе гомилу налога, које је потписао краљ и изјавио да је коначно дошло време да попију мало хладног ируканског вина. Нека домаћин докотрља буре, наредио је, а девојке (при томе је показао на гардисте-стражаре, који су се картали за другим столом), нека дођу овамо. Дошао је командант страже, поручник чете гардиста. Дуго је разгледао дон Тамеа и бацао поглед на дон Серу; када је дон Сера упитао: „Зашто су увенути сви цветови у тајанственом врту љубави?” закључио је да нема сврхе да их шаље на стражу. Нека за сада остану ту где су.