Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Да, благородни доне”, рекао је отац Кин. Румата је зевнуо и осврнуо се око себе.

„И одлично је што си схватио”, рекао је. „Мој отац је због нечега јако волео те људе и завештао ми је да средим њихов живот. Но, објасни ми, учени човече, одакле у благородном дону може да постоји таква приврженост ученим људима?”

„Можда су у питању некакве посебне заслуге?” почео је да претпоставља отац Кин.

„О чему ти то?” сумњичаво је упитао Румата. „Уосталом зашто да не? Да… Ћерка тамо нека згодна или сестра… Вина код тебе, разуме се, нема?”

Отац Кин је са изразом кривца раширио руке. Румата је узео са стола један од листића папира и једно време га држао пред очима.

„‘Проунапређивање’…” прочитао је. „Мудраци!” Испустио је лист на под и устао. „Пази, да их овде нека твоја учена банда не вређа. Ја ћу их једаред посетити, и ако случајно сазнам…” Принео је под нос оцу Кину песницу. „Но, добро, добро, не бој се, нећу…”

Отац Кин се закикотао са поштовањем, Румата му је климнуо главом и кренуо према вратима, парајући под мамузама.

На улици Премногоблагодарности навратио је у радњу са оружјем, купио нове обруче за каније, испробао пар ножева (бацао их је у зид, одмерио на длану — нису му се допали) а онда је севши на тезгу, поразговарао мало са власником, оцем Гауком. Отац Гаук је имао тужне добре очи и мале, бледе руке прекривене неопраним црним мрљама. Румата је мало поразговарао са њим о вредностима стихова Гурена, саслушао интересантан коментар уз стихове ‘Како лист увену и пада на душу…’ замолио га да му прочита нешто ново и, пожаливши мало заједно са аутором због изразито тужних строфа, издекламовао пред одлазак ‘Бити или не бити?’ — у свом преводу на ирукански језик.

„Свети Кика!” повикао је запањени отац Гаук, „чији су то стихови?”

„Моји”, рекао је Румата и изашао.

Навратио је у ‘Сиву радост’, попио чашу арканарске киселице, потапшао власницу по образу, преврнуо вешто мачем сточић државног доушника, који је буљио у њега, после тога отишао у удаљени угао и пронашао тамо брадатог човека са мастионицом око врата и у ритама.

„Здраво брате Нанине”, рекао је. „Колико си молби данас написао?”

Брат Нанин се збуњено осмехнуо, показавши при томе ситне, покварене зубе.

„Сада се молбе мало пишу, благородни доне”, рекао је. „Једни сматрају да нема сврхе молити, а други сматрају да ће у најближе време моћи да узму и сами без икакве молбе.”

Румата се нагао уз његово уво и испричао да је ствар са Патриотском школом сређена: „Ево ти два златника”, рекао је на крају. „Обуци се, упристоји се. И буди опрезнији… барем првих дана. Отац Кин је опасан човек.”

„Прочитаћу му свој ‘Трактат о гласинама’„, весело је рекао брат Нанин. „Хвала, благородни доне.”

„Шта све човек неће урадити у знак сећања на свог оца!” рекао је Румата. „А сада ми кажи, где бих могао да пронађем оца Тара?”

Брат Нанин је престао да се смешка и збуњено је почео да трепће.

„Јуче је овде дошло до тучњаве”, рекао је. „А отац Тара је мало више попио. И, уз све то, он је риђ… Сломили су му ребро.”

Румата је подригнуо од беса.

„То је несрећа!” рекао је. „И зашто тако много пијете?”

„Понекад је тешко уздржати се”, тужно је рекао брат Нанин.

„То је тачно”, рекао је Румата. „Но па шта, ево ти још два златника, чувај га.”

Брат Нанин се сагао, ловећи му руку. Румата се повукао за један корак.

„Но, но”, рекао је. „То није најбоља од твојих шала, брате Нанине. Да си ми здраво.”

У луци је заударало као нигде у Арканару. Заударало је на слану воду, слаткише, смолу, дим, ужеглу сланину, из таверни је допирао мирис чађи, печене рибе, киселог вина. У загушљивом ваздуху чуле су се псовке. На молу, у тесним пролазима између магацина, око таверни мувале су се хиљаде људи најчудноватијег изгледа: немарни морнари, надувени трговци, тужни рибар, трговци робовима, трговци женама, нафракане девојке, пијани војници, некакве нејасне наоружане личности, фантастични одрпанци са златним бразлетама на прљавим шапама. Сви су били узбуђени и љутити. По наређењу дон Ребе, већ трећи дан ниједан брод, ниједан чамац није могао да напусти луку. Крај докова су се поигравали зарђалим месарским сатарама сиви јуришници — пљуцкали су, безобразно и злурадо посматрајући гомилу људи. На блокираним бродовима, у групама по пет-шест, чучали су развијени, бакарне боје коже људи у крзну и са бакарним калпацима на глави — то су били најамници-варвари, који нису умели да се боре изблиза, али који су били страшни овако, посматрани из даљине, са својим дугачким цевима, из којих су издувавали отровне трнове. А иза праве љуме јарбола, на отвореном мору, црнеле су се замрле борбене галере краљевске флоте. Оне су повремено испуљтале огњене струје дима, које су озаривале море — палили су нафту да би преплаљили најамнике.