Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Вага је оставио перо, исправио се и рекао промукло:

„Ето тако, децо моја. Две и по хиљаде златника за три дана. А расходи су били хиљаду девет стотина деведесет и шест. Пет стотина четири мала, округла златника за три дана. Није лоше, децо моја, није лоше…”

Нико се није ни померио. Вага се удаљио од пулта, сео у угао и почео да трља суве дланове.

„Имам чиме да вас обрадујем, децо моја”, рекао је. „Времена наступају добра, богата… Али, мораћемо да запнемо. И то како само! Мој старији брат, краљ Арканарски, одлучио је да уништи све учене људе у његовој и мојој краљевини. Но па шта, он боље зна шта ради. Па и ко смо ми, да бисмо дискутовали о његовим високим одлукама? Али, корист од те његове одлуке можемо и морамо да извучемо. И, пошто смо ми његови верни ноћни поданици, ми свој мали удео нећемо испустити. Он то неће приметити, и неће се љутити на нас. Шта?”

Нико се није ни померио.

„Учинило ми се да је Пига уздахнуо. Да ли је то тачно Пига, сине мој?”

У помрчини су људи почели да се мешкоље и кашљуцају.

„Нисам уздисао, Вага”, рекао је груби глас. „Како бих и могао…”

„Не смеш, Пига, не смеш? Правилно! Сви сада треба да ме слушате, па чак и да престанете и да дишете. Сви ћете се ви разићи одавде и прихватити се тешког посла, и неће бити никог ко би могао да вас посаветује. Мој старији брат, његово величанство, устима министра свога дона Ребе обећао је за главе неких учених људи који су избегли и сада се скривају, велики новац. Ми морамо да му доставимо те главе и да га, старца, обрадујемо. А са друге стране, неки учени људи желе да се сакрију од гњева мог старијег брата и неће пожалити за то новаца. У име милосрђа и да бих олакшао душу мог старијег брата од бремена непотребних злочина, ми ћемо помоћи тим људима. Уосталом, касније, ако његовом величанству буду потребне и те главе, он ће их добити. Јефтино, јако јефтино…”

Вага је ућутао и опусиио главу. Низ његове образе су наједном потекле старачке споре сузе.

„А ја старим, децо моја”, рекао је, зајецавши. „Руке ми дрхте, ноге ми клецају, а памћење почиње да ме издаје. Заборавио сам, сасвим сам заборавио, да се међу нама у овој загушљивој, тесној гајби мучи благородни дон, кога се уопште не тичу наши рачуни. Отићи ћу ја. Отићи у покој. А сада, децо моја, да се извинимо благородном дону…”

Устао је и, тешко дишући се поклонио. Остали су такође устали и поклонили се, али са очигледном неодлучношћу па чак и страхом. Румата је буквално чуо како пуцкетају њихови тупи, примитивни мозгови у узалудном напору да схвате смисао речи и поступака тог згрбљеног старца.

Ствар је, разуме се, била јасна: разбојник је искористио још једну шансу, да обавести дон Ребу да ће ноћна армија у предстојећем програму радити заједно са свима. А сада, када је наступило време да се дају конкретни задаци, да се наводе имена и рокови операција; присуство благородног дона постајало је, благо речено, непријатно, и њему, благородном дону, предлагано је да брзо изложи своје послове и губи се напоље. Мрачан старац. Страшан. И зашто ли је само у граду? Јер, Вага никако не подноси градове.

„У праву си, поштовани Ваго”, рекао је Румата. „Немам времена. Али, ја сам тај који мора да се извини, јер ја тебе узнемиравам због једне ситнице.” Наставио је да седи, а сви су га слушали стојећи. „Десило се, ето, да ми је потребан твој савет… Можеш да седнеш.”

Вага се још једном поклонио и сео.

„Ево у чему је ствар”, наставио је Румата. „Пре три дана је требало да се у Кањону Тешких Мачева састанем са својим пријатељем, благородним доном из Ирукана. Али, састанак није одржан. Он је нестао. Знам сигурно да је ируканску границу прешао срећно. Да ли можда знаш нешто о његовој даљњој судбини?”

Вага дуго није одговарао. Бандити су шаптали и уздисали. После се Вага накашљао.

„Не, благородни доне”, рекао је. „Ми ништа не знамо о свему том.”

Румата је одмах устао.

„Захваљујем ти се, поштовани”, рекао је. Искорачио је на средину просторије и ставио на пулт врећицу са десет златника. „Остављам ти ово са молбом: ако којим случајем сазнаш нешто, обавести ме.” Додирнуо је капу. „Да си ми здраво.”

Крај самих врата се зауставио и немарно добацио преко рамена:

„Говорио си малочас нешто о ученим људима. Пала ми је на памет једна мисао. Осећам, да напором краља у Арканару кроз месец дана неће моћи ни свећом да се пронађе ни један једини иоле писменији човек. А ја у метрополи морам да оснујем универзитет, јер сам дао такав завет, ако се излечим од црне куге. Буди добар, када уловиш те књигочатце, обавести прво мене, а тек после тога дон Ребу. Може се десити да ћу одабрати пар од њих за универзитет.”