Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Најстрашније је већ прошло”, рекао је. „А уз све то, спремали смо се да одемо одавде…”

Смирила се, приљубивши се уз њега. Муга је, одмахујући главом равнодушно стајао крај њих, држећи спремне газдине панталоне са златним прапорцима.

„Али, претходно овде треба урадити још много ствари”, наставио је Румата. „Ноћас су многи убеђени. Потребно је сазнати ко је остао жив, а ко је убијен. И морам помоћи да се спасу они, које се они спремају да убију.”

„А ко ће теби помоћи?”

„Срећан је онај, ко мисли на друге… А уз све то, теби и мени помажу моћни људи.”

„Не могу да мислим на друге”, рекла је. „Вратио си се једва жив. Видим: тукли су те. Уна су убили. Шта су радили твоји моћни пријатељи? Зашто их нису омели да убијају? Не верујем… Не верујем…”

Покушала је да се ослободи, али ју је он чврсто држао.

„Шта да се ради”, рекао је. „Овога пута су мало закаснили. Али, сада нас они поново посматрају и бде над нама. Зашто ми данас не верујеш? Јер, увек си ми веровала. И сама си видела: вратио сам се једва жив, а погледај ме само сада!…”

„Нећу да те гледам”, рекла је, кријући лице. „Не желим поново да плачем.”

„Ипак, погледај ме! Неколико огреботина! Ситнице… Најстрашније је за нама. Барем за тебе и мене. Али, постоје дивни, добри људи, за које овај ужас још није завршен. И ја морам да им помогнем.”

Дубоко је уздахнула, пољубила га у врат и тихо се ослободила из његовог загрљаја.

„Дођи вечерас”, замолила је. „Хоћеш ли доћи?”

„Свакако!” врело је обећао. „Доћи ћу рано и сигурно нећу бити сам. Чекај ме на ручак.”

Удаљила се, села у фотељу и ставивши руке на колена, посматрала како се облачи. Румата је, мрмљајући руске речи навукао панталоне са прапорцима (Муго је одмах чучнуо покрај њега и почео да копча многобројне пређице и дугмад), поново је преко чисте мајице навукао благословену оклопну кошуљу и, на крају рекао са видним очајањем у гласу:

„Мала, схвати већ једном, схвати молим те, да морам да идем — шта да радим? Не могу да не идем!”

Наједном је рекла замишљено:

„Понекад не могу да схватим зашто ме не тучеш.”

Румата, који је управо закопчавао кошуљу са раскошном чипком, наједном као да се скаменио.

„То јест, како то — зашто те не тучем?” збуњено је упитао. „Зар тебе човек може да туче?”

„Ти ниси једноставно добар, диван човек”, наставила је не слушајући га. „Ти си уз све то још и чудноват. Као да си прави арханђел… Када си са мном, постајем храбра. Сада сам, ето смела… Једном ћу те обавезно упитати за једну ствар. Хоћеш ли ми, не сада, већ касније, када све прође — да ли ћеш ми испричати све о себи?”

Румата је дуго ћутао. Муга му је пружио наранџасти дугачки прслук, са црвеним тракама. Румата га је са гађењем навукао и чврсто се опојасао.

„Да” рекао је коначно. „Једном ћу ти испричати све о себи, мала моја.”

„Чекаћу те”, рекла је озбиљно. „А сада иди, не обраћај више на мене пажњу.”

Румата јој је пришао, чврсто пољубио у уста својим испуцаним натеклим уснама, а после је смакао са руке гвоздену бразлету и пружио јој је.

„Стави је на леву руку”, рекао је. „Данас у нашу кућу више не би требало да долазе, али ако дођу — покажи им ово.”

Гледала је за њим док је одлазио и тачно је знао шта мисли: „Знам, можда си ђаво, а можда син бога, или човек из прекоморских земаља из бајки, али био ко био — ако се не вратиш, умрећу.” И због тога што је ћутала, био јој је бескрајно захвалан пошто му је било јако тешко да оде, чинило му се — као да се са смарагдне сунчане обале бацао главом у смрдљиву, устајалу бару.

До канцеларије епископа арканарског Румата је кренуо кроз дворишта. Пролазио је прикрадајући се кроз тесне авлије пробијајући се кроз веш који се сушио, провлачио се кроз рупе у тарабама, остављајући на зарђалим ексерима раскошне траке и комаде драгоцених соанских чипки, четвороношке је прелазио преко кромпиришта. Ипак му није успело да умакне будном оку црне војске. Када је промакао у криву уличицу, која је водила ка градском ђубришту, сударио се са два мрачна, поднапита монаха.

Румата је покушао да их заобиђе — монаси су извукли мачеве и препречили му пут. Румата се прихватио дршки мачева — монаси су зазвиждали у прсте, позивајући помоћ. Румата је почео да се повлачи према пролазу, из кога се малочас извукао, али му је у сусрет наједном искочио малени, хитар човечуљак неупадљивог лица. Задевши Румату раменом, притрчао је монасима и нешто им рекао, после чега су монаси, подвивши мантије над дебелим ногама у љубичастим чарапама почели да беже и нестали су иза кућа. Мали човечуљак је, не осврћући се, кренуо за њима.