Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Јасно, помислио је Румата. Агент телохранитељ. Чак се и не крије. Епископ арканарски мисли на све. Интересантно, чега се он више боји — мене, или се више боји за мене? Испративши погледом агента кренуо је према ђубришту. Ђубриште је излазило на двориште канцеларије бившег министарства одбране круне, и како се он надао, ту контроле није било:

Уличица је била пуста. Али, већ су тихо шкрипутали капци, лупкала врата, чуо се плач бебе, неко се дошаптавао. Иза нахерене тарабе опрезно се помолило измучено, мршаво, поцрнело од гари лице. Румату су посматрале преплашене, упале у дупље очи.

„Опростите благородни доне, и извините што вас узнемиравам. Да ли би благородни дон могао да ми каже шта се дешава у граду? Ја сам ковач Кику, по надимку Хроми, требало би да одем у ковачницу, али се бојим…”

„Не иди”, посаветовао га је Румата. „Монаси се не шале. Краља више нема, влада дон Реба, епископ Светог Ордена. Тако да ће ти бити боље да седиш са миром.”

После сваке његове речи ковач је брзо климао главом, очи су му се пуниле тугом и очајањем.

„Орден, значи…” мрмљао је. „Ах, ђаво га однео… Извините, благородни доне. Орден, значи… Јесу ли то сиви, шта ли?”

„Не”, рекао је Румата, посматрајући га са интересовањем. „Сиви су потучени. То су монаси.”

„Гле, молим те!” рекао је ковач. „Сиве су, значи такође… Алал вера нека је Ордену! Сиве су побили — то је већ само по себи добро. Али, ето, што се тиче нас, благородни доне, шта ће са нама бити, шта мислите? Хоћемо ли се снаћи? Под Орденом?”

„А зашто да не?” рекао је Румата. „Орден такође мора да једе и пије. Снаћи ћете се већ некако.”

Ковач је живнуо.

„И ја сматрам да ћемо се снаћи. Сада је најважније — барем ја тако мислим — не дирај, па нико неће ни тебе дира ти, зар не?”

Румата је одмахнуо главом.

„Не”, рекао је. „Оне који су мирни, њих најпре и кољу.”

„И то је такође тачно”, уздахнуо је ковач. „Али, где човек да се дене… Сам сам као прст, и осам балаваца ми се за чакшире држи. Ех, мајко моја мила, када би барем мог мајстора преклали! Он је сиви, био је њихов официр. Шта мислите, благородни доне, да ли су могли да га прекољу? Дужан сам му пет златника.”

„Не знам”, рекао је дон Румата. „Лако је могуће да су га и преклали. Боље ће бити, ковачу, да размислиш о нечем другом. Сам си као прст, а таквих усамљених прстију као што си ти у граду има једно десетак хиљада.”

„Па?” упитао је ковач.

„Но, размишљај”, љутито је рекао Румата и кренуо даље.

Ђавола ће он било шта смислити. Рано је за њега још да мисли. А на први поглед би се човеку учинило да нема ничег једноставнијег од тога: десет хиљада таквих ковача, а уз то још и разјарених, могли би кога хоћеш да смлаве. Али, ствар је управо у томе што нису разјарени. Само су престрашени. Свако је за себе, само је бог за све.

Жбуње на ивици пољане је наједном почело да се помера, у уличици се створио дон Тамео. Угледавши Румату, радосно је повикао, поскочио и заносећи се кренуо му у сусрет, пружајући руке измазане блатом.

„Мој благородни доне!” повикао је. „Како се само радујем! Видим, и ви сте такође кренули у канцеларију?”

„Разуме се, мој благородни доне”, одговорио је Румата вешто избегавши загрљај.

„Смем ли да вам се придружим, благородни доне?”

„Сматраћу за посебну част, благородни доне.”

Поклонили су се један другоме. Било је више него очигледно да дон Тамео није био у стању да се заустави, како је почео да пије од јучерашњег дана. Извукао је из широких жутих чакшира предивну стаклену чутурицу.

„Хоћете ли, благородни доне?” љубазно је понудио.

„Захваљујем вам се”, рекао је Румата.

„Рум!” изјавио је дон Тамео. „Прави рум из метрополе. Дао сам за њега читав златник.”

Спустили су се до ђубришта, и стегавши прстима носеве, почели да заобилазе гомиле ђубрета, лешеве паса и смрдљиве баре, по којима су гамизали огромни бели црви. У јутарњем ваздуху јасно се чуло непрекидно брујање милијарди смарагдних зунзара.

„Чудновато”, рекао је дон Тамео, затварајући чутурицу. „Никада раније нисам био овде.”

Румата је оћутао.

„Дон Реба ме је увек одушевљавао”, рекао је дон Тамео. „Био сам убеђен да ће на крају успети да свргне бедног монарха, показати нам нове путеве и отворити пред нама блиставе перспективе.” Са тим речима је, испрскавши се јако, улетео ногом у жуто-зелену бару и ухватио се за Румату да не би пао. „Да!” наставио је, када су обојица стигли на чврсто тло. „Ми, млада аристократија, увек ћемо бити са дон Ребом! Дошло је, коначно, до попуштања. Размислите и сами, дон Румата, већ читав један сат ходам по уличицама и вртовима, а да нисам срео још ни једног јединог сивог. Збрисали смо сиво ђубре са лица земље, како се само сада слатко и слободно дише, у препорођеном Араканару! Уместо грубих трговаца, тих одвратних гадова и сељачина, улице су испуњене слугама господњим. Видео сам: неки племићи се већ отворено шетају пред својим кућама. Сада не морају да се боје, да ће их некаква тамо протува у кецељи испрљати ђубретом које преноси својим таљигама. И више нећемо морати да правимо себи пут између јучерашњих месара и бакалина. Озарени благословом великог Светог Ордена, према коме сам увек гајио највеће поштовање, и то нећу да кријем, који ме је одувек одушевљавао, постићи ћемо невиђени напредак, када се ниједан сељак неће усудити да дигне поглед на племића без дозволе коју ће му потписати окружни инспектор Ордена. Управо због тога носим службену белешку.”