Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

У засвођеним ходницима, на сваких десет корачаја, из зарђалог металног прстена у зиду вирила је смрдљива бакља. Под сваком бакљом су се у ниши, налик на пећину, црнела врата, са решеткама на прозорчету. То су били улази у тамничке просторије, који су споља били затворени тешким металним резама. Ходници су били пуни. Гурали су се, трчали, викали, наређивали… Звекетале су резе, лупала врата, некога су тукли и тај неко је урлао, некога су вукли и тај се отимао, некога су гурали у ћелију која је и без тога била препуњена, некога су опет покушавали да извуку из ћелије и нису могли, а он је урало: „Нисам ја, нисам ја!” и хватао се за суседе. Лица монаха на које је наилазио била су до крајности пословна. Сви су некуда хитали, свако је обављао посао од изузетног значаја. Румата је, покушавајући да се снађе где се шта налази, лагано пролазио ходник за ходником, спуштајући се све ниже и ниже; на доњим спратовима било је већ мирније. Овде су, судећи по разговорима, полагали испите апсолвенти. Патриотске школе. Полуголи момци у кожним прегачама у гомилама су стајали пред вратима ћелија за мучење, прелиставали умашћена упутства и повремено одлазили да пију воду из велике бачве са лончетом на ланцу. Из ћелија су допирали ужасни јауци, звуци удараца, заударало је на палеж. И разговори, разговори!…

„Костолом има један велики шраф горе, и он се ето сломио. А зар сам ја крив? Претукао ме је. ‘Буково дрво’, каже ми, ‘ево ти’, каже, ‘пет по стражњици и дођи поново!’…”

„А не би било лоше сазнати ко туче, можда наш брат студент и туче. И договорити се унапред, скупити пет гроша по глави и стрпати му у џеп…”

„Када је масти много, зубац не вреди усијавати, он ће се свеједно у салу охладити. Ти машице узми и сало мало уклони…”

„Па чизме господа бога су за ноге, оне су широке и на клиновима су, а рукавице великомученици су — на шрафовима, то је специјално за руке, да ли си ме схватио?”

„Да прецркнеш од смеха, браћо! Улазим, гледам — и шта мислите, ко је у ланцима? Фика Риди, месар из наше улице, за уши ме је стално, када је био пијан, вукао. Но, држи се, мислим, сада ћу се ја мало забавити…”

„А Пекора Губа, како су га монаси јутрос одвукли, још се није вратио. Није чак ни на испит дошао.”

„Ех, требало је воденицу за месо да применим, а ја, блесан, ударио га шипком по боку и ребро му сломио. Тада ме је отац Кин дограбио за слепоочницу, чизмом ме докачио под ребра, и то тако тачно, браћо, да вам морам рећи — светлост више нисам видео, и сада ме још боли. ‘Шта ми’, каже, ‘материјал квариш?’„

Пазите, пазите, пријатељи моји, мислио је Румата, лагано окрећући главу на све стране. То није теорија. То још нико од људи није видео. Пазите, слушајте, снимајте… и цените, и волите, ђаво вас све однео, своје доба и клањајте се сенима оних, који су прошли кроз све то! Гледајте пажљиво те њушке, младе тупе, равнодушне, које су се навикле на сва могућа средства, и не окрећите нос, ваши сопствени преци нису били ништа бољи…

Запазили су га. Десетак пари очију које су одиста свашта виделе, почеле су да зуре у њега.

„Ено га, дон стоји. У лицу је убледео.”

„Хе… Па зна се, благородни нису на то навикли…”

„Воду, кажу, треба у таквом случају дати, али је ланац кратак, не може да стигне…”

„Ништа, ништа, доћи ће већ к себи…”

„Мени би таквога… Таквог ма шта да питаш, одмах све одговара…”

„Ви браћо тише, јер ако нас груне… Колико само бразлета има… И папир уз то још.”

„Како нас само посматра… Да се удаљимо браћо, што даље од греха…”

У групи су кренули са места, отишли у сенку и одатле почели да блеште опрезним очима паука. Но, доста је од мене, помислио је Румата. Већ је хтео да ухвати за мантију монаха који је тада пролазио, али је одмах приметио тројицу, који нису никуда јурили, који су радили стојећи на месту. Они су палицама тукли џелата: према свему зато што је лоше радио.

„У име господа”, тихо је рекао, звекнувши својим бразлетама.

Монаси су спустили палице, погледали га.

„У име његово”, рекао је највиши.

„Но, очеви”, рекао је Румата, „одведите ме до надзорника ходника.”

Монаси су се згледали. Џелат је брзо отпузао и сакрио се иза бачве са водом.

„А шта ће ти он?” упитао је највиши монах.

Румата му је ћутке принео папир лицу, подржао га мало и спустио.

„Аха”, рекао је монах. „Но, данас сам ја надзорник ходника.”

„Одлично”, рекао је Румата и савио папир у трубу. „Ја сам дон Румата. Његово преосвештенство ми је поклонило доктора Будаха. Иди и доведи ми га.”