Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Доктор Будах је, као слеп, кренуо право на њега. Румата је брзо стао између њих.

„Узгред буди речено, дон Реба”, рекао је, „какав је ваш однос према оцу Арими?”

„Према оцу Арими?” Дон Реба је високо дигао веђе. „Одлични официр. Заузима истакнути положај у мојој епископији. А у чему је ствар?”

„Као верни слуга вешег преосвештенства”, клањајући се злурадо је рекао Румата, „хитам да вас обавестим да можете сматрати да је тај истакнути положај сада упражњен.”

„Али, зашто?”

Румата је бацио поглед према уличици, где се још није смирила жућкаста прашина. Дон Реба је такође бацио поглед у том правцу. Лице му је постало забринуто.

Било је већ прошло подне, када је Кира позвала благородног господина и његовог високоученог пријатеља за сто. Доктор Будах је, умивши се, пресвукавши се у чисто, педантно избријан, остављао одиста изванредан утисак. Покрети су му били спори и достојанствени, умне сиве очи гледале су око себе благонаклоно, па чак и некако снисходљиво. Он се пре свега извинуо Румати за своју наглост на тргу. „Али, морате ме схватити”, рекао је. „То је страшан човек. То је прави вукодлак, који је дошао на свет само захваљујући божијој грешци. Лекар сам, али ме није стид да признам да бих га, када би ми се за то пружила прилика, са задовољством убио. Чуо сам да је краљ отрован. И сада ми је јасно чиме је отрован (Румата се тргао). Тај Реба је дошао код мене у ћелију и затражио да му начиним отров, који би деловао кроз неколико часова. Разуме се, одбио сам да то учиним. Он ми је онда припретио мучењима — а ја сам му се насмејао у лице. Тада је то ништавило позвало џелате, и они су му довели са улице десетак дечака и девојчица старих око десет година. Поставио их је испред мене, отворио моју торбу са травама и објавио да ће на тој деци испробати један по један моје лекове, све док не пронађе оно што му је потребно. Ето, тако је био отрован краљ, дон Румата…” Будахове усне почеле су да се тресу, али је успео да се смири. Румата је, деликатно се окренувши на другу страну, климнуо главом. Јасно, размишљао је. Све је јасно. Из руку свог министра краљ не би узео чак ни краставац. И ништавило је подметнуло краљу некаквог шарлатана, коме је обећана титула главног лекара ако излечи краља. И јасно је, зашто је дон Реба почео да ликује, када сам га раскринкао у краљевској спаваоници: тешко је одиста било смислити згоднији начин да се краљу подметне лажни Будах. Сва одговорност падала је на Румату Есторског, ируканског шпијуна и завереника. Ми смо обична штенад, помислио је. У Институту треба увести специјалан курс феудалног сплеткарења. И успех треба мерити у ребама. Чак можда најбоље у дециребама. Уосталом, то и није важно…

Према свему, доктор Будах је био јако гладан. Али, он је одлучно одбио храну животињског порекла и своју пажњу је усредсредио на салате и пирошке са слатким. Испио је чашу есторског вина, очи су му се зацаклиле, на образима му се јавило здраво руменило. Румата није могао да једе. Пред очима су му пуцкетале и чађиле се пурпурне бакље, одасвуд је заударало на спаљено месо, а у грлу му је стајала кнедла величине песнице. И зато, чекајући да се гост наједе, он је стајао крај прозора, водећи учтиви разговор, лаган и миран, да не смета госту док једе.

Град је лагано почињао да долази к себи. На улици су се појавили људи, гласови су постајали све гласнији, чуло се лупкање чекића и звук дрвета које се цепа — са кровова и зидова смицане су многобожачке фигуре. Дебели, ћелави трговац прошао је са буретом пива — да га продаје по два гроша за криглу на тргу. Грађани су се сналазили. У капији преко пута, чепркајући прстом по носу, брбљао је са дебелом газдарицом мали агент — телохранитељ. Под прозором су нешто касније прошле таљиге, натоварене чак до првог спрата. Румата у први мах није схватио какве су то таљиге, а после је угледао сиве и црне руке и ноге које су вириле испод асура, и брзо је пришао столу.

„Суштина човека”, лагано жваћући говорио је Будах, „састоји се у његовој задивљујућој способности да се привикне на све. Нема у природи ничега, на шта човек не би могао да се привикне. Ни коњ, ни пас, ни миш не поседују ту особину. Вероватно је бог, стварајући човека, био свестан тога на какве га муке осуђује и управо му је зато дао тако огромну снагу и стрпљење. Тешко је рећи да ли је то добро или лоше. Али, када човек не би поседовао такво стрпљење и издржљивост, сви добри људи би већ одавно погинули и на свету би остали само зли и бездушни. Са друге стране, навика да трпи и да се сналази претвара људе у бесловесне животиње, које се ничим, осим анатомијом, не разликују од животиња, па их чак и превазилазе у својој незаштићености. И сваки нови дан рађа нови ужас зла и насиља…”