Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Монах је стрпао руку под капуљачу и почео да се чеше.

„Будах?” рекао је размишљајући. „Који је тај Будах? Развратник, шта ли?”

„Не”, рекао је други монах. „Развратник је — Рудах. Њега су ноћас ослободили. Сам отац Кин га је отковао и напоље извео. А ја…”

„Глупости, глупости!” нестрпљиво је рекао Румата, лупкајући се папиром по куку. „Будах. Краљевски тровач…”

„А-а…” рекао је надзорник. „Знам. Он је већ сигурно на колцу… Брате Пака, отиђи-дер до дванаесте, по гледај. А ти, хоћеш ли да га изведеш?” обратио се он Румати.

„Разуме се”, рекао је Румата. „Мој је.”

„Онда папир изволи дати овамо. Папир ће у предмет да иде”, Румата му је дао папир.

Надзорник је почео да врти папир у рукама, разгледајући печате, а онда је рекао одушевљено:

„Но, и пишу људи! Ти, дон, стани мало у страну, причекај, сада смо заузети… Ехеј, а где ли је онај нестао?”

Монаси су почели да се осврћу, тражећи џелата који је погрешио. Румата се удаљио. Џелата су извукли иза бачве, поново положили на под и почели пословно, без сувише суровости да туку. Кроз пет минута се иза заокрета појавио монах, вукући за собом на конопцу мршавог, потпуно седог старца у тамној одећи.

„Ево га, то је Будах!” радосно је повикао монах још из даљине. „И уопште није на колцу, жив је Будах, здрав! Мало је, истина, онемоћао, одавно већ, према свему, гладан седи…”

Румата им је кренуо у сусрет, отео конопац из руку монаха и смакао омчу са старчевог врата.

„Ви сте Будах Ирукански?” упитао је.

„Да”, рекао је старац, гледајући га искоса.

„Ја сам Румата, пођите за мном и не заостајте.” Румата се окренуо према монасима. „У име господа”, рекао је.

Надзорник је исправио леђа и, спустивши мотку, одговорио изгубивши дах: „У име његово.”

Румата је погледао Будаха и констатовао је да се старац држи за зид и да једва стоји на ногама.

„Лоше ми је”, рекао је, болешљиво се смешкајући. „Извините, благородни доне.”

Румата га је узео под руку и повео. Када су монаси нестали са видика, зауставио се, извукао из фиоле таблету спорамина и пружио је Будаху. Будах га је упитно погледао.

„Прогутајте ово”, рекао му је Румата. „Одмах ће вам бити лакше.”

Будах је, ослањајући се и даље о зид узео таблету, погледао је, помирисао, дигао космате веђе, после је опрезно ставио на језик, и почео да цмокће уснама.

„Гутајте, гутајте”, са осмејком на лицу рекао је Румата.

Будах је прогутао.

„Хм-м-м”, проговорио је. „Сматрао сам да знам све о лековима.” Заћутао је, ослушкујући самога себе. „Хм-м-м-м!” рекао је. „Интересантно! Сушена слезина вепра ‘Y’? Иако није, укус није на трулеж.”

„Хајдемо”, рекао је Румата.

Кренули су ходником, попели се степеницама, прошли још један ходник и попели се уз једно степениште. И тада се Румата зауставио као укопан. Наједном је добро му познат урлик одјекнуо под тамничким сводовима. Негде у недрима ове тамнице урлао је свом снагом, просипајући око себе најчудовишније псовке и проклетства, псујући бога, свеце, пакао, Свети Орден, дон Ребу и још много што-шта друго, најближи му пријатељ, барон Пампа дон Бау-но Суруга-но-Гата-но-Арканарски. Ипак је улетео барон, помислио је Румата, кајући се. Сасвим сам заборавио на њега. А он на мене не би заборавио… Румата је брзо смакао са руке две бразлете, набацио их на мршаве руке доктора Будаха и рекао:

„Пењите се горе, али напоље не излазите. Чекајте ме негде по страни. Ако почну да вам досађују, покажите бразлете и понашајте се што дрскије можете.”

Барон Пампа је урлао, као атомски ледоломац у поларној магли. Ехо је одјекивао под сводовима. Људи у ходницима су се смирили, прислушкујући отворених устију. Многи су одмахивали од себе палцем, терајући од себе нечастивог. Румата се скотрљао низ два степеништа, обарајући са ногу монахе на које је наилазио, правећи себи пут канијама мачева кроз гомилу апсолвената и једним ударцем ноге отворио врата ћелије, из које се чуло урлање. У светлости бакље, угледао је свог пријатеља Пампу: моћан барон био је потпуно наг разапет на зиду главом окренутом надоле. Лице му је било поцрнело од крви која је наврла у њега. За маленим сточићем је седео, зачепивши прстима уши, погурени чиновник, а сав ознојени џелат, налик на зубара, преметао је по металном лавору некакве инструменте који су звецкали.

Румата је пажљиво затворио врата за собом, пришао џелату са леђа и лупио га дршком мача по потиљку. Џелат се тргао, ухватио за главу и сео у лавор. Румата је извукао из каније мач и пресекао сто са папирима, за којим је седео чиновник. Све је било у најбољем могућем реду. Џелат је седео у лавору, јечећи, а чиновник је брзо четвороношке побегао у угао и тамо легао. Румата је пришао барону, који га је радознало-радосно посматрао одоздо нагоре, ухватио ланац, који је држао баронове ноге, и са два потеза рукама га ишчупао из зида. После је опрезно поставио барона на ноге. Барон је ћутао, скаменивши се у чудноватој пози, а онда се тргао и ослободио руке.