Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

И тада је, разуме се, Арата Лепи имао читава оба ока. Десно око излетело је из своје дупље после ударца топуза једнога барона, када је сељачка армија од двадесет хиљада, прогањајући по метрополи баронске дружине, сукобивши се на отвореном пољу са пет хиљада царских гардиста, била моментално расцепкана, опкољена и изгажена шиљастим потковицама борбених камила…

И био је, сигурно, Арата Лепи прав као топола. Грбу и нови надимак добио је после виланског рата у војводству Убанском које се налази на два мора одавде, када је после седам година помора и суша четири стотине хиљада живих скелета вилама и батинама побило дворане и опколило војводу Убанског у његовој резиденцији, и када је војвода, чије се слабоумље наједном изоштрило од ужаса, прогласио да поданицима даје опроштај, снизивши цене пићу и обећавши разне слободе; и Арата је, видећи да је све готово, молио, захтевао, преклињао своје људе да се не варају — тада су га ухватили атамани, који су сматрали да се преко хлеба погача не тражи, претукли га металним шипкама и бацили у јаму да тамо издахне…

А овај масиван метални прстен на десном зглавку је, према свему, имао још онда, када се звао Лепи. Прстен је био прикован ланцем за весло пиратске галије, и Арата је прекинуо ланац, ударио тим прстеном у чело капетана Егу Љубазног, запосео брод а после и читаву пиратску армаду и покушао да створи слободну републику на води… А завршило се све то пијаним свињаријама, јер је Арата тада још био млад, није умео да мрзи и сматрао је да је слобода довољна, да би се роб изједначио са богом…

То је био професионални побуњеник, осветник божијом милошћу, у средњем веку фигура више него ретка. Такве штуке понекад рађа историјска еволуција и пушта их у социјалне вирове, да не би дремали дебели караши, што прождиру планктон на дну… Арата је овде био једини човек, кога Румата није ни мрзео нити сажаљевао, и у својим сновима Земљанина, који је проживео пет година у крви и смраду, често је видео себе као Арату, који је прошао кроз све кругове пакла васионе и који је за то добио високо право да убија убице, мучи џелате и издаје издајнике…

„Понекад ми се чини”, рекао је Арата, „да смо немоћни. Вечити сам поглавар свих побуњених, и знам да се моја снага налази у изузетној мојој жилавости. Али, та снага не помаже мојој немоћи. Моје победе се као неком чаролијом претварају у поразе. Борбени другови ми постају непријатељи, најхрабрији беже, највернији издају или умиру. И немам ништа, осим голих руку, а голим рукама не можеш да дохватиш позлаћене идоле, који су се сакрили иза бедема тврђава…”

„Како сте дошли у Арканар?” упитао је Румата.

„Бродом, са монасима.”

„Полудели сте. Могли су лако да вас препознају…”

„Али не и у гомили монаха. Половина официра Ордена су јуродиви и наказе, као и ја. Наказе су угодне богу.” Осмехнуо се, гледајући Румату право у очи.

„И какве су вам сада намере?” упитао је Румата спуштајући поглед.

„Исте какве и до сада. Знам шта је Свети Орден: неће проћи ни годину дана, а арканарски народ ће кренути из својих јазбина са секирама — да се туче на улицама. И повешћу их, да туку оне које треба тући, да се не туку међусобно или да туку кога стигну.”

„Да ли вам је потребан новац?” упитао је Румата.

„Да, као и обично. И оружје…” Заћутао је, а онда је додао у поверењу: „Дон Румата, да ли се сећате како сам био огорчен, када сам сазнао ко сте? Мрзим попове, и тешко ми пада што су њихове лажљиве бајке биле истина. Али, бедни побуњеник мора да извлачи корист из свега. Попови говоре да богови владају муњама… Дон Румата, потребне су ми, јако су ми потребне муње, да уништавам бедеме тврђава.”

Румата је дубоко уздахнуо. После чудесног спасења хеликоптером — Арата је тражио објашњење. Румата је покушао да му исприча нешто о себи, чак му је показао у ноћном небу Сунце — сићушну, једва видљиву звездицу. Али, побуњеник је схватио само једно: проклети попови говорили су истину, иза небеске чврсте плоче одиста живе богови, свемогући и свемоћни. И од тада се сваки разговор са Руматом сводио на једно: боже, ако већ постојиш, дај ми онда своју снагу, јер је то најбоље што би могао да урадиш.

И сваки пут је Румата прелазио ћутке преко тога или скретао разговор на нешто друго.

„Дон Румата”, рекао је побуњеник, „зашто не желите да нам помогнете?”

„Само тренутак”, рекао је Румата. „Извините, али хтео бих да знам, како сте ушли у кућу?”

„То није важно. Нико, осим мене, не зна тај пут. Не скрећите разговор, дон Румата. Зашто не желите да нам дате вашу моћ?”