Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

„Ћутите?” рекао је Арата. Одмакао је од себе тањир и смакао рукавом мантије трунчице са стола. „Некада давно имао сам пријатеља”, рекао је. „Сигурно сте чули за њега — Вага Точак. Почели смо заједно. После је он постао бандит, краљ тмине. Нисам му опростио издају, и он је то знао. Он ми је много помогао — из страха и из користољубља — али тако никада није ни пожелео да ми се врати. Он је имао своје циљеве. Пре две године његови људи су ме издали дон Реби…” погледао је своје прсте и стегао их у песницу. „А јутрос сам га сустигао у Арканарској луци… У нашој ствари не могу постојати половични пријатељи. Половични пријатељи — то су увек и половични непријатељи.” Устао је и намакао капуљачу на главу. „Злато је на старом месту дон Румата?”

„Да”, рекао је Румата лагано, „на старом.”

„Онда идем. Захваљујем вам се, дон Румата.”

Нечујно је кренуо преко кабинета и нестао иза врата. Доле, у холу слабо је звекнула реза.

У ‘Пијаном Брлогу’ било је релативно чисто, под је био пажљиво пометен, сто до жутила изрибан, у угловима су, да би лепше мирисало, лежали свежњеви шумских трава и папрати. Отац Каба је самосвесно седео у углу на клупи, трезан и миран, сложивши орибане руке на коленима. Чекајући да Будах заспи, разговарали су о неважним стварима. Будах, који је седео за столом поред Румате, благонаклоно је слушао лакомислено брбљање благородних донова и повремено се трзао, падајући у дремеж. Његови упали образи горели су од коњске дозе тетралуминала, који су му неприметно убацили у пиће. Старац је био јако узбуђен и тешко је падао у сан. Нестрпљиви дон Хуго савијао је и исправљао под столом камиљу потковицу, сачувавши при томе на лицу израз веселости. Румата је мрвио хлеб и са замором на лицу посматрао како дон Кондор лагано почиње да бесни. Чувар великих печата био је нервозан, пошто је каснио на ванредно ноћно заседање Конференције дванаест негоцијаната, која је била посвећена преврату у Арканару, а тој конференцији је он требало да председава.

„Благородни моји пријатељи!” звучно је рекао коначно доктор Будах, устао и сручио се на Румату.

Румата га је пажљиво загрлио.

„Је ли готов?” упитао је дон Кондор.

„До јутра се неће пробудити”, рекао је Румата, дигао Будаха и однео га на лежај оца Кабанија.

Отац Кабани је са завишћу говорио:

„Доктор, значи, сме да пије, а отац Кабани, испада да не сме, штети му. Није то на свом месту.”

„Имам четврт часа”, рекао је дон Кондор на руском.

„Доста ми је и пет минута”, одговорио је Румата, једва се уздржавајући да не плане. „Ионако сам вам много говорио о свему томе раније, тако да је сада довољна и једна једина минута. У потпуној сагласности са базном теоријом феудализма”, бесно је погледао право у очи дон Кондору, „то је најобичнији устанак грађана против барона”, пренео је поглед на дон Хуга, „који се претворио у провокациону интригу Светог Ордена и довео до претварања Арканара у базу феудално-фашистичке агресије. Ми овде лупамо главе, узалудно покушавајући да убацимо сложену, противуречну, загонетну фигуру орла нашег, дон Ребе у исти низ са Ришељеом, Некером, Токугавом Иејасу, Монком, а он је — обичан бандит и будала! Продао је и издао све што је могао, запетљао се у сопственим идејама, преплашио и похитао да тражи спас у Светом Ордену. Кроз пола године ће га преклати, а Орден ће остати. Какве ће последице свега тога бити за ову област око Мореуза, а исто тако и за целу Империју — бојим се чак и да замислим. У сваком случају, цео двадесетогодишњи рад у границама Империје био је узалудан. Под Светим Орденом немогуће је проширити делатност. Вероватно је Будах последњи човек, кога спасавам. Више нећемо имати кога да спасавамо. Завршио сам.”

Дон Хуго је коначно сломио потковицу и бацио обе половине у угао.

„Да, нисмо били довољно будни”, рекао је. „А можда то, Антоне, и није ипак баш тако страшно?”

Румата га је само погледао.

„Требало је да макнеш дон Ребу”, рекао је наједном дон Кондор.

„То јест, како то да га макнем?”

На лицу дон Кондора појавиле су се црвене мрље.

„Физички!” реско је рекао.

Румата је сео.

„Другим речима — да га убијем?”

„Да, Да! Да! Убити! Отети! Сменити! Затворити! Требало је делати. Не саветовати се са две будале, које појма о појму нису имале о ономе шта се дешавало.”

„Ни ја такође ништа нисам схватао.”

„Ти си барем осећао.”

Сви су ућутали.

„Нешто као Баркански покољ?” полугласно је упитао дон Кондор, гледајући негде у страну.