Аркадиј Стругацки - Тешко је бити Бог

Да, помислио је Румата, кући свакако не. И овде такође ни у ком случају не сме да је остави. Ако јој се нешто деси… Замислио је да јој се десило нешто лоше, од те мисли се скаменио.

„Спаваш?” упитала га је Кира.

Освестио се и опустио длан.

„Не-не… А шта си још радила?”

„Још сам средила твоје одаје. Код тебе је ужасан неред. Нашла сам једну књигу, дело оца Гура. О томе, како је благородни принц заволео предивну, али дивљу девојку из планина. Била је сасвим дивља и мислила је да је он бог, и ипак га је јако заволела. После су их раздвојили, и она је умрла од туге.”

„То је дивна књига”, рекао је Румата.

„Чак сам и плакала. Стално ми се чинило да је то о нама.”

„Да, то је о нама. И све у свему, о свим људима који се воле. Само, нас неће раздвојити.”

Најбезбедније би било на Земљи, помислио је. Али, како ћеш ти тамо без мене? И како ћу ја овде да будем сам? Могао бих да замолим Анку да се спријатељи са тобом. Али, како ћу ја овде без тебе? Не, на Земљу ћемо ипак полетети заједно. Сам ћу управљати бродом, а ти ћеш седети поред мене, и ја ћу ти све објашњавати. Да се ничега не бојиш. Да одмах заволиш Земљу. Да никада не зажалиш за својом језивом домовином. Јер то и није твоја домовина. Јер, та твоја домовина те је одбацила. Зато што си се родила хиљаду година пре свог времена. Добра, верна, самопожртвована, некористољубива… Такве, као што си ти, рађале су се у свим епохама крваве историје наших планета. Јасне, чисте душе, које не знају шта је то мржња, које не прихватају суровост. Жртве. Непотребне жртве. Много непотребније од Гура Литерате или Галилеја. Јер такве, као што си ти, нису чак ни борци. Да би човек био борац, он мора да уме да мрзи, а ви управо то не умете. Исто као ни ми сада…

…Румата је поново задремао и тада је угледао Киру, како стоји на ивици пљоснатог крова Савета са дегравитатором на појасу, и весела, подсмешљива Анка нестрпљиво је гурка ка провалији дубокој километар и по.

„Румата”, проговорила је Кира. „Бојим се.”

„Чега то, мала моја?”

„Стално ћутиш и само ћутиш. Бојим се…”

Румата ју је привукао себи.

„Добро”, рекао је. „Сада ћу да говорим, а ти ме пажљиво слушај. Далеко — далеко иза сајве налази се језив, неприступачан замак. У њему живи весели, добар и смешан барон Пампа, најбољи барон у Арканару. Он има жену, лепу, нежну жену, која га много воли када је трезан, и не може да га види очима, када је пијан…”

Заћутао је, ослушкујући. Зачуо је топтање копита, мноштва копита на улици и шумно дисање многих људи и коња. „Овде, шта ли?” упитао је груби глас под прозором. „Као да је овде…” „Сто-ој!” По степеништу су се зачули кораци, и тог истог часа се неколико песница сручило на врата. Кира се, устрептавши, приљубила уз Румату.

„Причекај, мала” рекао је, смичући ћебе.

„То су дошли по мене”, рекла је Кира шапатом. „Знала сам!”

Румата се једва ослободио из Кириних руку и притрчао прозору. „У име господа!” урлали су доле. „Отварај! Ако провалимо — биће много горе!” Румата је дигао завесу, и у собу се пробила позната, дрхтава светлост бакљи. Доле се мувало мноштво коњаника — мрачних, црних људи у шиљастим капуљачама. Румата је неколико секунди гледао доле, а онда је погледао прозорски рам. По обичају, рам је био чврсто заглављен у зид. У врата су ударали нечим тешким. Румата је напипао у помрчини мач и ударио дршком по стаклу. Са звекетом су полетели комади стакла.

„Ехеј, ви!” дрекнуо је. „Шта је, не живи вам се, шта ли?”

Ударци о врата су се смирили.

„И увек нешто забрљају”, тихо је рекао неко доле. „Домаћин је код куће…”

„А шта нас се то тиче?”

„А ствар је у томе, што је он први мачевалац света.”

„А још су говорили да је отишао, и да се неће вратити до јутра.” „Преплашили сте се?”

„Нисмо се ми преплашили, само нам ништа није наређено што се њега тиче. Да се не деси да морамо да га убијемо…”

„Свезаћемо га! Унаказићемо га и свезати! Ехеј, ко је то тамо са самострелима?”

„Само да не унакази он нас…”

„Ништа, неће. Сви знају: дао је такав завет — да неће убијати.”

„Побићу вас као псе”, рекао је Румата страшним гласом.

Кира му се приљубила уз леђа. Осећао је како јој јако лупа срце. Доле су издали наређење шкрипутавим гласом: „Проваљуј, браћо! У име господа!” Румата се окренуо и погледао Киру у лице. Посматрала га је као малочас, са ужасом и надом. У њеним сувим очима видео се одблесак бакљи.

„Но, шта ти је, мала моја”, рекао је нежно. „Јеси ли се преплашила? Иди, обуци се. Овде немамо шта више да радимо…” Брзо је навукао своју металнопластичну оклопну кошуљу. „Сада ћу их отерати и отићи ћемо. Идемо код Пампе.”