Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Stormgren kratko klimnu i uputi se prema jedinoj preostaloj praznoj stolici, pokušavši da deluje samouvereno. Dok je prilazio, postariji, krupni muškarac na suprotnom kraju stola nagnu se napred i zagleda se u njega prodornim, sivim očima. Stormgrenu je u toj meri bilo neprijatno da je prvi progovorio… a to uopšte nije nameravao da učini.

„Pretpostavljam da ste došli da se dogovorimo o uslovima. Koliko tražite za moj otkup?”

Primetio je da je neko u pozadini stenografski beležio njegove reči. Sve je delovalo veoma poslovno.

Vođa odvrati glasom u kome se osećao napevni velški naglasak.

„Može se to i tako nazvati, gospodine Generalni sekretare. Ali nas zanimaju obaveštenja, a ne novac.”

Znači, to je bilo posredi, pomisli Stormgren. On je bio ratni zarobljenik, a ovo je bilo saslušanje.

„Vama su poznate naše pobude”, nastavi ovaj drugi svojim mekim, pevuckavim glasom. „Nazovite nas pokretom otpora, ako vam se tako dopada. Mi verujemo da će Zemlja pre ili kasnije morati da se bori za svoju nezavisnost… i nama je jasno da se ta borba može voditi samo posrednim metodama kao što su sabotaža i neposlušnost. Delimično smo vas kidnapovali stoga da pokažemo Karelenu da smo poslovni i dobro organizovani, ali pravi razlog je taj što ste vi jedini čovek koji nam može nešto reći o Vrhovnicima. Vi ste razuman čovek, gospodine Stormgren. Sarađujte sa nama i bićete slobodni.”

„Šta vas tačno zanima?” oprezno upita Stormgren.

Te neobične oči kao da su mu pretraživale um do najvećih dubina; Stormgren nikada u životu nije video takve oči. A onda pevuckavi glas odvrati:

„Znate li ko su, ili šta su, u stvari, Vrhovnici?”

„Verujte mi”, odvrati on, „nisam ništa manje od vas znatiželjan da to saznam.”

„Onda ćete odgovoriti na naša pitanja?”

„Ništa ne obećavam. Ali mogao bih.”

Džo je čujno odahnuo, a ostali u prostoriji se u nadi promeškoljiše.

„Uglavnom nam je poznato”, nastavi ovaj drugi, „pod kakvim se okolnostima sastajete sa Karelenom. Ali možda biste mogli pažljivo da nam ih opišete, ne izostavljajući ništa važno.”

Ništa me ne košta, pomisli Stormgren. Radio je to već mnogo puta, a ostaviće utisak kao da je spreman da sarađuje. Oko sebe je imao oštroumne ljude i možda bi mogli da otkriju nešto novo. Njima je bilo dobrodošlo svako sveže obaveštenje koje mogu da izvuku iz njega… pod uslovom da i oni mogu da se okoriste njime. Uopšte nije pomislio da bi to na bilo koji način moglo nauditi Karelenu.

Stormgren stade da pretura po džepovima i izvadi olovku i neki stari koverat. Počeo je istovremeno da pravi skicu i govori:

„Svakako vam je poznato da po mene, u određenim razmacima, dolazi jedna mala leteća mašina bez ikakvih vidljivih pogonskih sistema i odvodi me do Karelenovog broda. Ulazi u trup… nema sumnje da ste videli teleskopske filmove koji su zabeležili tu operaciju. Vrata se ponovo otvaraju… ako to možete nazvati vratima… i ja ulazim u jednu malu prostoriju u kojoj se nalaze sto, stolica i video ekran. To izgleda otprilike ovako.”

Gurnuo je skicu preko stola ka starom Velšaninu, ali se čudne oči ne spustiše na nju. I dalje su bile uprte u Stormgrenovo lice; dok ih je on posmatrao, nešto kao da se izmenilo u njihovim dubinama. U prostoriji je vladala mukla potpuna tišina, ali začuo je kako je Džo, koji je stajao iza njega, iznenada zadržao vazduh.

Zbunjen i iznerviran, Stormgren uzvrati sabesedniku pogled i u tom trenutku polako shvati. Pometen, zgužvao je koverat u lopticu i bacio je na pod.

Sada mu je bilo jasno zašto su te sive oči ostavile tako jak utisak na njega. Čovek nasuprot njemu bio je slep.

Van Riberg više nije pokušao da stupi u vezu sa Karelenom. Veći deo posla koji je radio u odelenju… otpremanje statističkih podataka, skretanje pažnje svetske štampe i slično… nastavio je automatski da obavlja. Pravnici su se u Parizu i dalje prepirali oko predloženog Svetskog Ustava, ali to se njega u ovom trenutku nije ticalo. Nadzornik će još dve nedelje čekati na konačnu verziju; ako do tada ne bude gotova, Karelen će van svake sumnje preduzeti ono što smatra za potrebno.

A o Stormgrenu još nije bilo nikakvih vesti.

Van Riberg je upravo nešto diktirao kada je zazvonio telefon koji se koristio samo u hitnim slučajevima. Zgrabio je slušalicu, a onda mu se iz trenutka u trenutak na licu ogledalo sve veća iznenađenost onim što je čuo; zatim je odbacio slušalicu i pohitao ka otvorenom prozoru. Sa ulice su se iz daljine čuli sve glasniji povici zaprepašćenja, a saobraćaj se gotovo zaustavio.

Znači, istina je: na nebu više nije bilo Karelenovog broda, tog nepromenjivog simbola Vrhovnika. Pretražio je nebesa dokle mu je pogled sezao, ali nije mu bilo ni traga. A onda, nenadno, kao da se najednom spustila noć. Dolazeći sa severa, sa zatamnjenim donjim delom koji mu je davao izgled gradonosnog oblaka, veliki brod stao je da nisko hita povrh kula Njujorka. Van Riberg je nevoljno ustuknuo pred tim jurećim čudovištem. Oduvek je znao koliko su zaista ogromni brodovi Vrhovnika… ali jedno je videti ih daleko u svemiru, a sasvim drugo gledati ih kao ti prolaze iznad glave nalik na oblake koje gone sami đavoli.

U tami tog delimičnog pomraćenja, posmatrao je brod i njegovu čudovišnu senku dok nisu nestali na jugu. Nije bilo nikakvog zvuka, čak ni šapata vazduha, i Van Riberg je shvatio da je brod uprkos očiglednoj blizini ipak prošao iznad njegove glave na udaljenosti koja nije bila manja od jednog kilometra. Zgrada se zatresla kada ju je pogodio udarni talas i odnekud se začuo prasak slomljenog stakla kada se prozor urušio.

U kancelariji iza njega počeli su da zvone svi telefoni, ali Van Riberg se nije ni pomerio. Ostao je oslonjen o ispust prozora, i dalje zureći na jug, paralizovan tim prisustvom neograničene moći.

Dok je Stormgren govorio, činilo mu se da mu um istovremeno radi na dva nivoa. S jedne strane pokušavao je da prkosi ljudima koji su ga zarobili, a s druge, pak, nadao se da mu oni mogu pomoći da razotkrije Karelenovu tajnu. Bila je to opasna igra, ali na svoje iznenađenje, uživao je u njoj.

Uglavnom je slepi Velšanin vodio ispitivanje. Zadivljujuće je bilo posmatrati taj vispren um kako isprobava jedan prilaz za drugim, ispitujući i odbacujući sve one teorije koje je Stormgren i sam odavno napustio. Ubrzo se zavalio u stolici sa uzdahom.

„Ovo nikuda ne vodi”, primeti on rezignirano. „Nama su potrebne nove činjenice, a to podrazumeva akciju, ne razgovor.” Oči bez vida kao da su zamišljeno zurile u Stormgrena. Na trenutak je nervozno zadobovao prstima po stolu… bio je to prvi znak nesigurnosti koji je Stormgren primetio. Zatim je nastavio:

„Pomalo sam iznenađen, gospodine Sekretaru, što uopšte niste pokušali da nešto više saznate o Vrhovnicima.”

„Šta predlažete?” hladno upita Stormgren, pokušavši da prikrije zanimanje. „Već sam vam kazao da postoji samo jedan izlaz iz te prostorije u kojoj obavljam razgovore sa Karelenom… i on vodi pravo nazad na Zemlju.”

„Možda bismo mogli”, promrmlja ovaj drugi, „izumeti uređaje koji bi nam nešto otkrili. Nisam naučnik, ali možemo se pozabaviti tim problemom. Ako vas oslobodimo, da li biste bili voljni da pomognete u ostvarenju jednog takvog plana?”

„Jednom za svagda”, ljutito odvrati Stormgren, „dozvolite da razjasnim svoj položaj. Karelen radi za ujedinjeni svet i ja neću učiniti ništa što bi moglo da pomogne njegovim neprijateljima. Ne znam kakav mu je krajnji naum, ali verujem da je dobar.”

„Kakav stvarni dokaz imamo za to?”

„Sve ono što je činio, od kada su se njegovi brodovi pojavili na našim nebesima. Čikam vas da navedete makar jedan čin koji, kada se sve svede, nije bio dobronameran.” Stormgren je na trenutak zastao, razmotrivši letimice u sebi nekoliko poslednjih godina. A onda se nasmešio.