Arthur Clarke: Kraj detinjstva

Visoko iznad, jedan meteor probio je kupolu neba svojim sjajnim kopljem. Svetli trag izvesno vreme nastavio je bledo da sjaji; zatim je zamro, ostavivši za sobom jedino zvezde. Podsetnik je bio okrutan: kroz stotinu godina, Karelen će i dalje voditi čovečanstvo prema svrsi koju je jedino on nazirao, ali kroz četiri meseca neko drugi će biti Generalni sekretar. Sama po sebi, ova činjenica uopšte nije smetala Stormgrenu, ali to je značilo da mu je ostalo sasvim malo vremena ako se i dalje uopšte nadao da će saznati šta se nalazilo iza onog zamračenog ekrana.

Tek se poslednjih dana usudio da prizna da ga opseda ta tajnovitost vezana za Vrhovnike. Sve donedavno, vera u Karelena oslobađala ga je sumnji; ali sada, pomisli on sa izvesnom gorčinom, protesti Lige za Slobodu počeli su da deluju i na njega. Nema sumnje da je propaganda o tome kako je čovek postao rob bila upravo samo to: propaganda. Malo je bilo onih koji su u to ozbiljno verovali ili zaista želeli povratak na staro. Ljudi su se navikli na Karelenovu nenametljivu upravu, ali postajali su sve nestrpljiviji u želji da saznaju ko njima vlada. Na tome im, uistinu, niko nije mogao zameriti.

Mada je bila najveća, Liga za Slobodu bila je samo jedna od organizacija koje su se suprotstavljale Karelenu… i, shodno tome, ljudskim bićima koja su sarađivala sa Vrhovnicima. Primedbe i politika tih grupa bile su veoma raznovrsne: neke su se oslanjale na religiju, a neke su opet samo isticale podređeni položaj. Osećale su se, i to sa valjanim razlogom, kao obrazovani Indijac iz devetnaestog veka kada je razmišljao o britanskoj upravi u svojoj zemlji. Osvajaći su doneli mir i blagostanje planeti… ali ko je znao po koju cenu? Istorija nije ohrabrivala u tom pogledu; čak i najmiroljubiviji kontakti između rasa na veoma različitim kulturnim nivoima često su se završavali istrebljenjem nazadnijeg društva. Narodi, isto kao i pojedinci, lako su gubili svoj duh kada bi se suočili sa izazovom kome nisu bili dorasli. A civilizacija Vrhovnika, ma koliko bila obavijena velom tajanstvenosti, predstavljala je najveći izazov sa kojim se čovek ikada susreo.

Čulo se jedno slabo «klik» faksimil mašine iz susedne prostorije kada je izbacila sažetak novosti iz poslednjeg sata, koji je slala služba Centralnih Vesti. Stormgren uđe unutra i stade napola nezainteresovano da prevrće listove. Na drugom kraju sveta, Liga za Slobodu smislila je ne baš originalan naslov. «DA LI LJUDIMA VLADAJU ČUDOVIŠTA?» — pitale su novine, a u nastavku je sledio navod: «Obračajući se danas skupu u Madrasu, dr C. V. Krišnan, predsednik Istočnog ogranka Lige za Slobodu, rekao je: „Veoma je lako objasniti ponašanje Vrhovnika. Njihov fizički oblik je u toj meri nama stran i odvratan da se ne usuđuju da se prikažu čovečanstvu. Čikam Nadzornika da to porekne.”«

Stormgren sa gađenjem odbaci list hartije. Čak i da je ta optužba bila tačna, zar je to uopšte bilo važno? Zamisao je bila veoma stara, ali ga nikada nije brinula. Nije verovao da postoji biološki oblik, ma koliko bio čudan, koji vremenom ne bi mogao da prihvati, a možda čak i da počne da ga smatra lepim. Važan je bio jedino um, a ne telo. Kada bi samo mogao da ubedi Karelena u to, Vrhovnici bi možda promenili svoju politiku. Sigurno nisu bili ni upola tako užasni kao maštoviti crteži koji su ispunili novine odmah po njihovom prispeću na Zemlju!

Pa ipak, Stormgren je znao da nije samo iz obzira prema svom nasledniku želeo što pre da se okonča ovakvo stanje stvari. Bio je dovoljno pošten da to prizna; u krajnjem slučaju, njegova glavna pobuda bila je samo ljudska radoznalost. Uspeo je tokom vremena da upozna Karelena kao ličnost i neće se smiriti dok ne otkrije kakvoj je vrsti stvorenja pripadao.

Kada Stormgren nije u uobičajeno vreme stigao narednog jutra u kancelariju, Piter Van Riberg bio je iznenađen i pomalo iznerviran. Generalni sekretar imao je običaj da obavi niz poseta raznim odeljenjima pre dolaska u kancelariju, ali uvek bi to prethodno javio. A da stvar bude još gora, ovog jutra stiglo je nekoliko hitnih poruka za Stormgrena. Van Riberg je pozvao pet-šest odelenja u pokušaju da ga pronađe, a onda je ozlojeđeno odustao.

Oko podneva se već uznemirio i poslao kola do Stormgrenove kuće. Deset minuta kasnije prepalo ga je zavijanje sirene policijske patrole koja se jureći približavala Ruzvelt Drajvom. Novinske agencije mora da su imale prijatelje u tom vozilu, jer još dok je Van Riberg posmatrao dolazak kola, radio je saopštavao svetu da on više nije samo pomoćnik, već Generalni sekretar Ujedinjenih Nacija.

Da je Van Riberg imao manje nevolja koje je trebalo razrešiti, bilo bi mu zabavno da proučava reagovanje štampe u vezi sa Stormgrenovim nestankom. Tokom poslednjeg meseca, svetske novinske kuće podelile su se u dve oštro odeljene skupine. Zapadna štampa, u celini, odobravala je Karelenov plan da sve ljude učini građanima sveta. S druge, pak, strane, Istočne zemlje prolazile su kroz žestok, ali uglavnom izveštačen grč nacionalnog ponosa. Neke od njih bile su nezavisne tek nešto više od jednog pokolenja i osećale su se na neki način prevarene. Nadugačko i naširoko i veoma energično kritikovale su Vrhovnike: štampa je u početku bila krajnje obazriva, ali ubrzo je otkrila da prema Karelenu može biti koliko god hoće gruba i da se ništa neće dogoditi. Sada je nadmašila i samu sebe.

Većina tih napada, mada su bili veoma rečiti, nisu za sobom imali neko značajnije mnoštvo ljudi. Duž granica koje će uskoro zauvek nestati straže su udvostručene, ali vojnici su međusobno gledali jedni na druge prijateljski, mada to još nisu otvoreno ispoljavali. Političari i generali mogli su da grme i besne, ali milioni koji su nemo čekali osećali su da se, nimalo prerano, jedno dugačko i krvavo poglavlje istorije bliži kraju.

A sada je Stormgren nestao, pri čemu niko nije znao gde je. Metež je iznenada splasnuo kada je svet shvatio da je izgubio jedinog čoveka preko koga su Vrhovnici, iz nekih svojih čudnih razloga, želeli da razgovaraju sa Zemljom. Novinske i radio-izveštače kao da je zahvatila paraliza, ali u tišini se mogao čuti glas Lige za Slobodu, koja je zabrinuto isticala da je nevina.

Vladao je potpuni mrak kada se Stormgren probudio. U prvom trenutku još je bio suviše sanjiv da bi shvatio kako je to čudnovato. A onda, kada je sasvim došao k svesti, naglo se uspravio i posegnuo za prekidačem pored kreveta.

Njegova šaka napipala je u tami goli kameni zid, hladan pri dodiru. Istog časa se sledio: um i telo paralizovali su mu se kada je dodirnuo ono što nije očekivao. Zatim je, jedva verujući svojim čulima, kleknuo na krevetu i stao vrhovima prstiju da ispituje taj zapanjujuće nepoznati zid.

Ali samo trenutak potom začulo se nenadano «klik» i deo tame skliznuo je u stranu. Ugledao je priliku nekog čoveka koja se ocrtavala spram slabo osvetljene pozadine; zatim su se vrata ponovo zatvorila i vratila se tama. Sve se to odigralo tako brzo da nije imao vremena da vidi ni delić prostorije u kojoj je ležao.

Trenutak kasnije zaslepio ga je sjaj snažne baterijske svetiljke. Snop mu se zario u lice, od čega se on načas ukočio, a zatim se spustio da osvetli ceo krevet, koji se sastojao samo od dušeka postavljenog na grube daske.

Iz tame mu se obrati jedan meki glas na odličnom engleskom, ali sa naglaskom koji Stormgren u početku nije mogao da prepozna.

„Ah, gospodine Sekretaru, drago mi je što ste se probudili. Nadam se da se sasvim dobro osećate.”

Bilo je nečeg u toj poslednjoj rečenici što je privuklo Stormgrenovu pažnju, tako da su mu ljutita pitanja koja se spremao da postavi zamrla na usnama. Ponovo se zagledao u tamu, a onda mirno upitao: „Koliko sam bio u nesvesti?”

Ovaj drugi se zakikota.

„Nekoliko dana. Obećano nam je da neće biti nikakvih posledica. Drago mi je što se to i obistinilo.”