Arthur Clarke: Kraj detinjstva

Vejnrajt ljutito odmahnu glavom.

„Mnoge vođe su slepe; Vrhovnici su ih potkupili. Kada shvate opasnost, možda će biti kasno. Čovečanstvo će izgubiti inicijativu i postati podređena rasa.”

Načas je nastupila tišina. A onda Stormgren odvrati:

„Kroz tri dana ponovo ću se sastati sa Nadzornikom. Objasniću mu vaše primedbe, jer je moja dužnost da iznosim mišljenje sveta. Ali to neće ništa izmeniti… u to vas uveravam.”

„Postoji još nešto”, izgovori Vejnrajt polako. „Imamo mnogo zamerki na račun Vrhovnika… ali iznad svega preziremo njihovu tajanstvenost. Vi ste jedino ljudsko biće koje je ikada razgovaralo sa Karelenom, a čak ni vi ga niste videli! Zar vas onda iznenađuje to što sumnjamo u njegove pobude?”

„Uprkos svemu što je učinio za čovečanstvo?”

„Da… uprkos tome. Ne znam šta nam je mrskije… Karelenova svemoć, ili njegova tajanstvenost. Ako nema šta da krije, zašto se nikada ne pokazuje? Sledeći put kada budete s njim razgovarali, gospodine Stormgren, zapitajte ga to!”

Stormgren je ćutao. Na to nije imao šta da kaže… u svakom slučaju ništa što bi ubedilo ovog drugog. Ponekada se pitao da li je i sam bio ubeđen.

S njihove tačke gledanja bila je to jedna sasvim mala operacija, ali za Zemlju je to bila najveća stvar koja joj se ikada dogodila. Veliki brodovi izronili su bez ikakvog upozorenja iz nepoznatih dubina svemira. Taj dan bio je bezbroj puta opisan u mašti, ali niko nije stvarno verovao da će on ikada doći. A sada je konačno osvanuo; svetlucava, nema obličja koja su lebdela iznad svake zemlje predstavljala su znamenja nauke s kojom Čovek još vekovima neće moći da se meri. Šest dana nepomićno su počivali iznad njegovih gradova, ničim ne dajući do znanja da su svesni ljudskog postojanja. Ali nikakav znak i nije bio potreban; ti moćni brodovi nikakvom igrom slučaja nisu mogli da se nađu tačno iznad Njujorka, Londona, Pariza, Moskve, Rima, Kejptauna, Tokija, Kanbere…

Čak i pre nego što su se okončali ti dani od kojih se srce ledilo u grudima, neki su pogodili istinu. Ovo nije bio prvi probni kontakt koji je izvela rasa što ništa ne zna o čoveku. Unutar tih nemih, nepokretnih brodova, najbolji psiholozi proučavali su reakcije ljudi. Kada krivulja napetosti dostigne najvišu tačku, oni će stupiti u dejstvo.

A onda, šestoga dana, Karelen, Nadzornik za Zemlju, obavestio je svet o svom prisustvu u prenosu koji je pokrivao sve radio-frekvencije. Govorio je tako savršenim engleskim da je rasprava koju je ta okolnost nadahnula besnela s obe strane Atlantika čitavo jedno pokolenje. Međutim, sadržina govora ošamutila je slušaoce još više od načina njegovog izlaganja. Prema svim merilima, bilo je to delo potpunog genija, koje je pokazalo njegovu potpunu upućenost u ljudske poslove. Nije moglo biti nikakve sumnje u to da su njegova učenost i virtuoznost, vrcavi nagoveštaji još neslućenog znanja, bili namerno tako iskazani da ubede čovečanstvo kako pred sobom ima posvemašnju intelektualnu moć. Kada je Karelen završio, narodi Zemlje su znali da su dani njihove nesigurne suverenosti okončani. Lokalne, unutrašnje vlade i dalje će zadržati svoju vlast, ali na širem planu međunarodnih događanja krajnje odluke više nisu donosila ljudska bića. Rasprave… protesti… sve je to bilo uzalud.

Teško da se i moglo očekivati da će svi narodi sveta pokorno prihvatiti tolika ograničenja svojih moći. No, aktivni otpor suočavao se sa nerešivim poteškoćama, jer bi uništenje brodova Vrhovnika, čak i da se moglo izvesti, izazvalo potpuno otpisivanje gradova ispod njih. Jedna od najvećih sila to je ipak pokušala. Možda su se odgovorni nadali da će jednim atomskim projektilom ubiti dve muve, jer je njihova meta lebdela iznad prestonice susednog neprijateljskog naroda.

Dok se slika ogromnog broda širila preko televizijskog ekrana u tajnoj kontrolnoj sali, malu skupinu oficira i tehničara mora da su razdirala različita osećanja. Ako uspeju, šta bi mogli preostali brodovi da preduzmu? Da li bi i oni mogli biti uništeni, posle čega bi čovečanstvo ponovo došlo u priliku da krene svojim putem? Ili će se Karelen na neki strašan način osvetiti onima koji su ga napali?

Ekran je iznenada ostao prazan kada je projektil uništio sam sebe pri udaru, a slika je istog časa prešla na kameru u vazduhu mnogo milja odatle. U deliću sekunde koji je upravo minuo, već je trebalo da se obrazuje vatrena lopta i da ispuni nebo svojim sunčevim plamenom.

Međutim, ništa se još nije dogodilo. Ogromni brod je i dalje neoštećen lebdeo, okupan sirovom sunčevom svetlošću na ivici svemira. Ne samo da ga bomba nije ni dodirnula, već niko nije mogao ni da ustanovi šta se dogodilo sa projektilom. Štaviše, Karelen ništa nije preduzeo protiv odgovornih, pa čak ničim nije ni pokazao da je uopšte svestan napada. S prezirom ih je prenebregao, ostavivši ih da brinu oko odmazde do koje nikada nije došlo. Takav odnos bio je mnogo delotvorniji i znatno je više demoralisao od bilo kakve kaznene akcije. Vlada odgovorna za napad pala je usled međusobnih optuživanja nekoliko nedelja kasnije.

Postojao je takođe izvestan pasivni otpor prema politici Vrhovnika. Obično je Karelen izlazio s tim nakraj tako što bi dopustio umešanima da bude po njihovom, sve dok ne bi otkrili da jedino štete sami sebi time što odbijaju da sarađuju. Samo je jedanput preduzeo otvorenu akciju protiv jedne jogunaste vlade.

Više od sto godina Južnoafrička Republika bila je središte rasnih borbi. Ljudi dobre volje na obe strane pokušavali su da izgrade most, ali uzalud… strahovanja i predrasude bili su suviše duboko ukorenjeni da bi dozvolili bilo kakvu saradnju. Vlade koje su se neprestano smenjivale razlikovale su se samo po stepenu nepopustljivosti; zemlja je bila zatrovana mržnjom i posledicama građanskog rata.

Kada je postalo jasno da neće biti preduzeto ništa što bi okončalo diskriminaciju, Karelen je izrekao svoje upozorenje. Samo je odredio datum i vreme… ništa više. Javila se zebnja, ali ne strah ili panika, jer niko nije verovao da bi Vrhovnici preduzeli bilo kakve nasilne ili pogubne korake koji bi podjednako pogodili i nedužne i krivce.

Oni to uistinu i nisu učinili. Dogodilo se samo to da se sunce kada je prešlo meridijan u Kejptaunu ugasilo. Ostao je vidljiv samo njegov bledi, purpurni duh, koji nije ni grejao ni obasjavao svetlošću. Svetlost sunca bila je na neki način, tamo napolju u svemiru, polarizovana pomoću dva ukrštena polja, tako da nikakvo zračenje nije moglo da prođe. Oblast koja je time bila pokrivena imala je pet stotina kilometara u prečniku i bila je savršeno kružnog oblika.

Ova demonstracija potrajala je trideset minuta. To je bilo dovoljno; narednog dana vlada Južne Afrike objavila je da će beloj manjini biti vraćena sva građanska prava.

Izuzmu li se ovakvi pojedinačni incidenati, ljudska rasa prihvatila je Vrhovnike kao deo prirodnog poretka stvari. Za iznenađujuće kratko vreme, prvobitni šok je izbledeo i svet se ponovo vratio svojim poslovima. Najveća promena koju bi primetio Rip Van Vinkl, ako bi se iznenada probudio, bilo je izvesno prigušeno iščekivanje, mentalno osvrtanje preko ramena, dok je čovečanstvo čekalo da se Vrhovnici pokažu i siđu iz svojih sjajnih brodova.

Pet godina kasnije, još je čekalo. A u tome je, pomisli Stormgren, ležao uzrok svih ovih nevolja.

Kada su Stormgrenova kola stigla na sletilište, okupio se uobičajen broj turista sa spremnim kamerama. Generalni sekretar razmenio je nekoliko poslednjih reči sa svojim pomoćnikom, dohvatio aktovku i prošao kroz prsten posmatrača.

Karelen ga nikada nije puštao dugo da čeka. Začulo se iznenadno „Oh!” iz gomile kada se na nebu iznad njih raširio jedan srebrni mehur brzinom koja je čoveka ostavljala bez daha. Nalet vazduha ustalasao je Stormgrenovu odeću kada se sićušni brod spustio pedeset metara odatle, lebdeći pažljivo na samo nekoliko centimetara od tla, kao da se plašio da se u dodiru sa Zemljom ne zarazi. Dok je lagano išao napred, Stormgren je primetio poznato nabiranje bešavnog metalnog trupa i već narednog trenutka pred njim se pojavio otvor koji je strašno zbunjivao i najbolje svetske naučnike. Zakoračio je kroz njega u jedinu prostoriju na brodu obasjanu blagom svetlošću. Ulaz se za njim zatvorio kao da nikada nije ni postojao, odvajajući ga od svekolikih zvukova i prizora spoljnjeg sveta.