Arthur Clarke - Kraj djetinjstva

Prevod: Mirjana Živković

Vulkan koji je iznedrio Taratuu iz dubina Tihog okeana bio je usnuo već pola miliona godina. Pa ipak, pomisli Rajnhold, ostrvo će se uskoro naći optočeno ognjevima znatno silovitijim od onih što su pratili njegovo rođenje. Bacio je pogled prema lansiralištu, osmotrivši piramidu skela koja je još okruživala «Kolumba». Stotinu stopa iznad tla, pramac broda hvatao je poslednje zrake sunca na zatonu. Ovo je bila jedna od njegovih poslednjih noći: ubrzo će ploviti svemirom, obasjan večnim sjajem Sunca.

Bilo je tiho ovde pod palmama, visoko na stenovitom prevoju ostrva. Jedini zvuk koji je dopirao sa poprišta projekta bila su povremena brektanja vazdušnog kompresora ili prigušena dovikivanja jednog radnika. Rajnholdu se dopadao ovaj gaj palmi; skoro svake večeri dolazio je ovamo da obiđe svoje malo carstvo. Ispunjavala ga je tugom pomisao da će se stabla rastočiti u atome u času kada se «Kolumbo», u plamenu i silovitosti, bude vinuo ka zvezdama.

Jednu milju od obale koralnog grebena «Džejms Forestal» uključio je reflektore čiji su snopovi klizili po tmastoj vodi. Sunce je u međuvremenu potpuno nestalo i brza tropska noć hitala je sa istoka. Rajnhold se upita, pomalo zajedljivo, da li to kapetan očekuje da naiđe na ruske podmornice tako blizu obale.

Pomisao na Rusiju prizva mu u sećanju, kao što se to uvek događalo, Konrada i ono jutro kataklizmičkog proleća 1945. Proteklo je od tada više od trideset godina, ali spomen na poslednje dane Rajha, koji se ugibao pod talasima sa istoka i sa zapada, nikada nije izbledeo. Još je jasno mogao da vidi Konradove umorne, plave oči, kao i zlatnu, čekinjavu bradu, dok su se rukovali i rastajali u onom porušenom pruskom selu, sa mnoštvom izbeglica koji su promicali pokraj njih. Bio je to rastanak koji je simbolisao sve što se potom dogodilo svetu — raskol između Istoka i Zapada. Konrad je odabrao put za Moskvu. Rajnhold ga je zbog toga bio smatrao za budalu, ali sada više nije bio siguran.

Punih trideset godina bio je uveren da je Konrad mrtav. Tek pre nedelju dana dobio je od pukovnika Sendmejera, iz tehničke obaveštajne službe, vesti koje su to opovrgavale. Nije mu se dopadao Sendmejer, a bio je ubeđen da ni on njemu nije drag. Ali ova uzajamna nenaklonost nije imala uticaja na posao.

„Gospodine Hofman”, počeo je pukovnik svojim najboljim zvaničnim tonom, „upravo sam dobio neka uznemirujuća obaveštenja iz Vašingtona. Stvar je strogo poverljiva, razume se, ali smo ipak odlučili da o tome obavestimo inženjersko osoblje kako bi se uvidela neophodnost žurbe.” Zastao je načas, da bi ostavio utisak, ali ti trikovi nisu palili kod Rajnholda. Na neki način, on je već znao šta sledi.

„Rusi su nas gotovo dostigli. Razvili su nekakav atomski pogon — može se čak pokazati da je delotvorniji od našeg — i upravo grade brod na obalama Bajkalskog jezera. Ne znamo koliko su odmakli, ali obaveštajna služba smatra da do lansiranja može doći ove godine. Vi shvatate šta to znači.”

Da, pomisli Rajnhold, shvatam. Trka je počela — a može se dogoditi da mi ne budemo pobednici.

„Znate li ko predvodi njihovu ekipu?” upitao je, iako, zapravo, nije očekivao odgovor. Na njegovo iznenađenje, pukovnik Sendmejer pružio mu je list hartije ispisan pisaćom mašinom, na čijem je vrhu stajalo otkucano ime: Konrad Šnajder.

„Poznavali ste puno ljudi iz Penemindea, zar ne?” upitao je pukovnik. „To bi moglo da nam pruži izvestan uvid u njihove metode. Voleo bih da mi date bliža obaveštenja o što je moguće više njih — njihove specijalnosti, odvažne zamisli koje su imali i tome slično. Znam da tražim mnogo posle dugog vremena koje je minulo — ali molim vas da se potrudite.”

„Od svih njih važan je jedino Konrad”, uzvratio je Rajnhold. „On je sjajan, dok su ostali samo stručni inženjeri. Sam Bog zna šta je sve uradio tokom poslednjih trideset godina. Ne zaboravite: on je verovatno imao uvid u sve naše rezultate, dok mi nismo videli nijedan njegov. To mu pruža odlučujuću prednost.”

Nije mu bila namera da ovo zvuči kao kritika na račun obaveštajne službe, ali na trenutak je izgledalo kao da će se Sendmejer zbog toga uvrediti. No, pukovnik konačno slegnu ramenima.

„Stvar važi i u obrnutom smeru — sami ste mi to kazali. Naša slobodna razmena informacija znači brži napredak, čak i ako time odajemo neke tajne. Ruska istraživačka odeljenja verovatno ne znaju šta im vlastiti ljudi rade pola vremena. Pokazaćemo im da demokratija može prva da stigne na mesec.”

Demokratija, vraga! — pomislio je Rajnhold, ali se uzdržao da to i kaže. Jedan Konrad Šnajder vredi koliko i milion imena na biračkom spisku. A šta je sve Konrad postigao u međuvremenu, sa svim resursima SSSR-a iza sebe? Možda se njegov brod već otisnuo sa Zemlje…

Sunce koje je opustošilo Taratuu još se nalazilo visoko iznad Bajkalskog jezera dok su se Konrad Šnajder i pomoćnik komesara za nuklearne nauke lagano vraćali sa poligona za proveru motora. U ušima im je i dalje bolno tutnjalo, iako su poslednji praskavi odjeci zamrli povrh jezera još pre deset minuta.

„Zašto si se snuždio?” upita Grigorijevič iznenada. „Trebalo bi da budeš zadovoljan. Još mesec dana i krećemo, a Jenkijima samo preostaje da puknu od muke.”

„Optimista si, kao i obično”, uzvrati Šnajder. „Iako motor radi, stvar ipak nije jednostavna. Istina, ne vidim više nijednu ozbiljnu prepreku — ali brinu me izveštaji sa Taratue. Pričao sam ti o tome koliko je dobar Hofman, a iza njega stoje milijarde dolara. Fotografije broda nisu sasvim jasne, ali svakako izgleda da je gotovo završen. A znamo da su proverili motor još pre pet nedelja.”

„Ništa ne brini”, nasmeja se Grigorijevič. „Oni su ti koje čeka veliko iznenađenje. Ne zaboravi — oni ne znaju ništa o nama.”

Šnajder se zapitao da li je baš tako, ali zaključio je da je znatno bezbednije ne izraziti sumnje u tom pogledu. To bi moglo navesti Grigorijevičev um da počne da čeprka po mnoštvu vijugavih kanala, a ako bi se pokazalo da stvar negde curi, nimalo mu ne bi bilo lako da otkloni sumnju sa sebe.

Straža im je salutirala pri povratku u upravnu zgradu. Ovde ima gotovo podjednak broj vojnika, pomisli on smrknuto, kao i tehničara. Ali kod Rusa su stvari tako stajale, a sve dok mu se budu sklanjali s puta, on se neće žaliti. Sve u svemu — uz neke rasrđujuće izuzetke — sve je ispalo manje-više onako kako se nadao. Samo će budućnost reći da li je on načinio bolji izbor ili je to učinio Rajnhold.

Već se udubio u rad na završnom izveštaju, kada su ga uznemirili iznenadni uzvici. Za trenutak je nepomično sedeo za radnim stolom, pitajući se kakav je to događaj mogao da naruši krutu disciplinu logora. Potom je ustao i prišao prozoru — i prvi put u životu iskusio očaj.

Zvezde su bile svuda oko Rajnholda dok se spuštao sa brežuljka. Na moru, «Forestal» je još klizio po vodi svojim svetlosnim prstima, dok su se dalje niz obalu skele oko «Kolumba» pretvorile u osvetljenu Božićnu jelku. Jedino je uspravljeni pramac broda počivao poput tamne senke preko zvezda.

Iz uključenog radija u zgradama za smeštaj osoblja dopirala je muzika za igru i Rajnholdova stopala ubrzaše u ritmu plesa. Gotovo je stigao do uskog puta duž ruba peska kada ga izvestan predosećaj, neka napola uočena kretnja, nagna da zastane. Pometen, on pređe pogledom sa kopna na more, pa onda natrag: proteklo je nekoliko trenutaka pre no što mu je palo na pamet da podigne oči prema nebu.

Tog časa, Rajnhold Hofman je shvatio, baš kao i Konrad Šnajder istog trenutka, da je izgubio trku. Odmah mu je bilo jasno da ju je izgubio ne za nekoliko nedelja ili meseci, kao što se pribojavao, već za mnogo hiljadugodišta. Ogromne, bešumne senke, koje su klizile preko zvezda, više milja povrh njegove glave nego što bi se on odvažio da proceni, stajale su toliko iznad njegovog malog «Kolumba» koliko je i ovaj bio iznad drvenih kanua paleolitskog čoveka. Za trenutak koji je izgledao da večno traje, Rajnhold je netremice posmatrao, baš kao i ceo svet, kako se veliki brodovi spuštaju u moćnoj veličanstvenosti — sve dok mu konačno do ušiju nije dopro slabašni krik izazvan njihovim prolaskom kroz razređeni vazduh stratosfere.