Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Ponovo se otvorio pet minuta kasnije. Stormgren nije osetio nikakvo kretanje, ali znao je da se sada nalazi pedeset kilometara iznad Zemlje, duboko u srcu Karelenovog broda. Bio je u svetu Vrhovnika; svuda oko njega, oni su se bavili svojim tajanstvenim poslovima. Približio im se više od bilo kog drugog čoveka; pa ipak, nije znao ništa više o njihovoj fizičkoj prirodi nego bilo ko drugi među milionima ljudi na svetu ispod.

Mala odaja za sastanke na kraju kratkog spojnog hodnika bila je bez nameštaja, osim što su se u njoj nalazili jedna jedina stolica i sto ispod video-ekrana. Oni nisu govorili baš ništa o bićima koja su ih načinila, kao što je i bilo predviđeno. Ekran je trenutno bio prazan, kao i uvek. Stormgren je ponekad u snovima zamišljao kako on iznenada oživljava i otkriva mu tajnu koja je mučila ceo svet. Ali taj san nikako da se ostvari; iza tog pravougaonika tame ležala je krajnja tajna. Tamo su se takođe nalazili moć i mudrost… a možda najvažnije od svega, ogromna i popustljiva naklonost prema sitnim stvorenjima koja su gamizala dole po planeti.

Iz skrivenog zvučnika dopro je onaj smireni, nikad užurbani glas koji je Stormgren tako dobro poznavao, mada ga je svet čuo samo jedanput u istoriji. Njegova dubina i zvučnost predstavljali su jedini postojeći trag koji je upućivao na fizičku prirodu Karelena: ostavljali su posvemašnji utisak silne veličine. Karelen je bio velik… možda mnogo veći od čoveka. Istina, pojedini naučnici, pošto su proučili snimak njegovog jedinog govora, nagovestili su da je možda posredi glas mašine. Ali Stormgren u to nikako nije mogao da poveruje.

„Da, Riki, slušao sam tvoj kratki razgovor. Šta misliš o gospodinu Vejnrajtu?”

„Pošten je čovek, mada mnogi njegovi sledbenici to nisu. Šta ćemo s njim? Liga sama po sebi nije opasna, ali pojedini njeni ekstremisti otvoreno zagovaraju nasilje. Pitao sam se da li da postavim stražu ispred kuće. Ali nadam se da to nije potrebno.”

Karelen je umeo da izbegne suštinu na način koji je nervirao i to je upravo ponovo učinio.

„Pojedinosti o Svetskoj Federaciji obelodanjene su pre mesec dana. Da li je već došlo do značajnijeg porasta u korist onih sedam odsto koji se ne slažu sa mnom, ili onih dvanaest odsto koji su neodlučni?”

„Još nije. Ali to uopšte nije važno: mene brine sveopšte uverenje, čak i među tvojim pristalicama, da je došlo vreme da se okonča sa tajanstvenošću.”

Karelenov uzdah bio je tehnički savršen, ali mu je nekako nedostajala ubedljivost.

„I ti tako misliš, zar ne?”

Pitanje je u toj meri bilo retoričko da se Stormgren nije ni potrudio da odgovori.

„Pitam se da li si uopšte svestan”, nastavi on iskreno, „koliko ovo stanje stvari otežava moj posao?”

„Ne pomaže ni mome”, odvrati Karelen sa izvesnim humorom. „Želeo bih da ljudi prestanu da me smatraju diktatorom i uvide da sam ja samo državni činovnik koji pokušava da vodi kolonijalnu politiku u čijem oblikovanju nije učestvovao.”

Stormgren pomisli kako je to prilično diplomatski opis. Pitao se koliko istine sadrži u sebi.

„Zar ne bi mogao bar da nam pružiš neki razlog za toliku tajnovitost? Jer mi je ne shvatamo, nervira nas i izaziva mnogobrojne glasine.”

Karelen se nasmeja zvonko i grleno, suviše rezonantno da bi taj smeh bio posve ljudski.

„Šta je sad na redu da budem? Da li se teorija o robotu još drži? Radije bih bio gomila elektronskih cevi nego nešto poput stonoge… oh, da, video sam taj strip u jučerašnjem Čikago Tribjunu! Razmišljam o tome da zatražim original kao uspomenu.”

Stormgren odlučno napući usne. Ponekad je Karelen, pomisli on, suviše olako shvatao svoju dužnost.

„Ovo je ozbiljno”, reče on, koreći ga.

„Dragi moj Riki”, odvrati Karelen, „jedino stoga što ne shvatam ozbiljno ljudsku rasu uspevam da sačuvam deliće svojih nekada zamašnih mentalnih moći koji su mi još preostali!”

Stormgren se i protiv svoje volje nasmeši.

„To mi baš mnogo ne pomaže, slažeš se? Moram da se vratim tamo dole i da ubedim svoje sunarodnike da, uprkos tome što nećete da im se prikažete, nemate šta da krijete. To baš nije lak zadatak. Znatiželja je jedna od najizraženijih ljudskih osobina. Ne možete je doveka prenebregavati.”

„Od svih problema sa kojima smo se suočili po dolasku na Zemlju, taj je bio najteži”, priznade Karelen. „Imali ste poverenja u našu mudrost kada su ostale stvari bile u pitanju… ubeđen sam da nam možete verovati i u ovoj stvari!”

„Ja vam verujem”, reče Stormgren, „ali vam ni Vejnrajt ni njegovi sledbenici ne veruju. Zar im možete prebaciti ako loše protumače vašu nespremnost da se prikažete?”

Na trenutak je zavladala tišina. Zatim Stormgren začu onaj slabi zvuk (da li je to bilo krckanje?) koje je moglo izazvati blago pomeranje Nadzornikovog tela.

„Znaš li zbog čega me se Vejnrajt i ostali njegovog soja plaše?” upita Karelen. Glas mu je sada bio mračan, kao kada velike orgulje odlivaju svoje note iz visoke katedralske lađe. „Ljude poput njega naći ćeš u svim svetskim religijama. Oni znaju da mi predstavljamo razum i nauku i koliko god bili ubeđeni u ono u šta veruju, plaše se da ćemo svrgnuti njihove bogove. Ne nužno nekim hotimičnim činom, već na istančaniji način. Nauka je u stanju da uništi religiju opovrgavajući njene dogme, ali to nije jedini način, može je uništiti i pukim prenebregavanjem. Koliko ja znam, niko nikada nije dokazao da ne postoje Zevs i Tor, ali oni sada imaju tek nekolicinu sledbenika. Vejnrajt se takođe plaši da je nama poznato poreklo njihovih vera. Pitaju se koliko dugo već motrimo na čovečanstvo? Da li smo posmatrali Muhameda kako započinje hegiru, ili Mojsija kako daje Jevrejima njihove zakone? Da li znamo sve što je lažno u pričama u koje oni veruju?”

„Pa, znate li?” prošaputa Stormgren, napola za sebe.

„Taj strah njih muči, Riki, mada to nikada neće otvoreno priznati. Veruj mi, ne pričinjava nam zadovoljstvo što uništavamo ljudske vere, ali ne mogu sve svetske religije biti u pravu, a oni to znaju. Ranije ili kasnije, čovek mora saznati istinu: ali to vreme nije još došlo. Što se tiče naše tajnovitosti, za koju si u pravu kada kažeš da nam samo otežava probleme… ta stvar je izvan moje kontrole. I meni je kao i tebi žao što je ovo skrivanje neophodno, ali ima mnogo razloga za to. Međutim, pokušaću da dobijem izjavu od svojih… pretpostavljenih… koja će te zadovoljiti i možda umiriti Ligu za Slobodu. Možemo li se sada, molim te, vratiti na agendu i početi ponovo da snimamo?”

„Dakle?” nestrpljivo zausti Van Riberg. „Jeste li imali sreće?”

„Ne znam”, odvrati Stormgren umorno, pošto je bacio dosjee na radni sto i sručio se u stolicu. „Karelen se upravo konsultuje sa svojim pretpostavljenima, ko god i šta god da su oni. Nije hteo ništa da obeća.”

„Slušajte”, iznenada poče Piter, „upravo mi je nešto palo na pamet. Imamo li mi uopšte razloga da verujemo da bilo ko stoji iza Karelena? Pretpostavimo da se svi Vrhovnici, kako smo ih krstili, nalaze upravo ovde na Zemlji u tim svojim brodovima? Možda nemaju gde drugde da pođu i tu činjenicu kriju od nas.”

„To je genijalna teorija”, isceri se Stormgren. „Ali ne podudara se sa ono malo stvari koje znam… ili bar mislim da znam… o Karelenovoj prošlosti.”

„A koliko znate?”

„On često pominje kako je njegovo nameštenje ovde privremeno i da mu onemogućuje da nastavi sa svojim pravim pozivom, a to je po mom mišljenju neka vrsta matematike. Jednom sam naveo Aktonov komentar o tome kako moć potkupljuje i kako apsolutna moć apsolutno potkupljuje. Hteo sam da vidim kako će na to reagovati. Samo se nasmejao na onaj svoj dubok način i rekao: «Nema opasnosti da se to meni dogodi. Kao prvo, što pre ovde završim posao, pre ću moći da se vratim tamo gde pripadam, a to je mnogo, mnogo svetlosnih godina odavde. I drugo, ja ni u kom slučaju ne posedujem apsolutnu moć. Ja sam samo — Nadzornik.» Razume se, mogao je to da kaže kako bi me naveo na pogrešan zaključak. Što se toga tiče, nikada ne mogu biti siguran.”