Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Delimično da bi dobio na vremenu, a delimično i da bi ispitao vlastite reakcije, Stormgren prebaci noge preko ivice kreveta. Još je na sebi imao pidžamu, ali ova je sada bila strašno izgužvana i izgledala je dosta prljavo. Dok se pokretao osetio je laku nesvesticu… nedovoljno jaku da bude neprijatna, ali dovoljnu da ga ubedi da je odista bio drogiran.

Okrenuo se prema svetlosti.

„Gde se nalazim?” oštro je upitao. „Zna li Vejnrajt za ovo?”

„Molim vas, nemojte se uzbuđivati”, odvrati prilika u senci. „Nećemo još o tome. Pretpostavljam da ste prilično gladni. Obucite se i dođite na večeru.”

Oval svetlosti skliznu po sobi i Stormgren prvi put dobi izvesnu predstavu o njenoj veličini. To jedva da je i bila soba, jer su zidovi, izgleda, bili od gole, grubo obrađene stene. Shvatio je da se nalazi ispod zemlje, verovatno na velikoj dubini. A ako je bio u nesvesti nekoliko dana, mogao se nalaziti bilo gde na Zemlji.

Baterijska svetiljka obasja gomilu odeće prebaćenu preko kofera.

„Ovo bi trebalo da vam bude dovoljno”, javi se glas iz tame. „Pranje je ovde priličan problem, te smo pokupili nekoliko vaših odela i šest košulja.”

„Vrlo ste pažljivi”, izjavi Stormgren bez namere da se našali.

„Žao nam je što ovde nema nameštaja i električne struje. Ovo mesto je u izvesnom pogledu veoma pogodno, ali mu nedostaje udobnost.”

„Pogodno za šta?” upita Stormgren navlačeći košulju. Kada je osetio poznatu tkaninu pod prstima, kao da je povratio nešto samopouzdanja.

„Jednostavno je… pogodno”, odvrati glas. „Uzgred budi rečeno, pošto ćemo po svoj prilici provesti dosta vremena zajedno, biće najbolje da me zovete Džo.”

„Bez obzira na vašu nacionalnost”, odvrati Stormgren, „…vi ste Poljak, je li tako?… mislim da bih mogao da izgovorim i vaše pravo ime. Ne može biti gore od mnogih finskih.”

Nastupila je kraća pauza i svetlost je na tren zatreperila.

„Trebalo je to i da očekujem”, rezignirano primeti Džo. „Mora da imate veliko iskustvo u tim stvarima.”

„To je koristan hobi za čoveka na mom položaju. Onako iz prve, rekao bih da ste odrasli u Sjedinjenim Državama, ali da niste napustili Poljsku do…”

„To je”, prekide ga odlučno Džo, „sasvim dovoljno. Izgleda da ste završili sa oblačenjem… hvala vam.”

Vrata se otvoriše čim se Stormgren uputio ka njima, osećajući blago ushićenje zbog ove male pobede. Kada se Džo sklonio u stranu da ga propusti, zapitao se da li je njegov tamničar naoružan. Sasvim sigurno je bio, a ionako su mu se u blizini sigurno nalazili prijatelji.

Hodnik je nejasno bio osvetljen uljanim svetiljkama raspoređenim na jednakim razmacima i tada je Stormgren prvi put uspeo jasno da osmotri Džoa. Mogao je imati otprilike pedeset godina i mora da je težio više od dve stotine funti. Sve u vezi s njim bilo je prenaglašeno, od umrljane bojne uniforme koja je mogla da pripada bilo kojoj od šest naoružanih sila, pa do zapanjujuće velikog pečatnjaka na levoj šaci. Čovek ovakve građe verovatno se nije trudio da nosi pištolj. Sigurno bi ga lako pronašli ako ikada uspe da iziđe sa ovog mesta. Malo se snuždio kada je shvatio da i Džo mora da je savršeno svestan ove okolnosti.

Zidovi oko njih, mada su ponegde bili obloženi betonom, uglavnom su predstavljali golu stenu. Stormgrenu je bilo jasno da se nalazi u nekom rudniku koji se više nije koristio i teško da je mogao da mu padne na um bolji zatvor. Do sada ga još nije naročito zabrinulo to što je kidnapovan. Osećao je da će ga Vrhovnici, zahvaljujući svojim neizmernim potencijalima, uskoro pronaći i izbaviti. Sada više nije bio u to toliko ubeđen. Već ga nije bilo nekoliko dana… i ništa se nije dogodilo. Mora da je postojala izvesna granica i kada su Karelenove moći bile u pitanju, a ako se zaista nalazi zakopan na nekom zabitom kontinetnu, možda ni sva nauka Vrhovnika neće biti dovoljna da ga pronađu.

U slabo osvetljenoj, goloj prostoriji sedela su još dva čoveka. Sa zanimanjem su podigli poglede, i to sa znatnim poštovanjem, kada je Stormgren ušao. Jedan od njih gurnuo je pred njega gomilu sendviča kojih se Stormgren žurno prihvatio. Bio je strašno gladan i mogao je da pojede i neki zamašniji obrok, ali očigledno ni njegovi tamničari nisu za obed imali ništa bolje.

Dok je jeo, na brzinu je osmotrio trojicu muškaraca oko sebe. Džo je bio daleko najupadljiviji, i to ne samo po telesnoj građi. Ostala dvojica očigledno su bili njegovi pomoćnici… neodređeni pojedinci, čije će poreklo Stormgren biti u stanju da odredi tek pošto progovore.

Odnekud se stvorilo malo vina u ne baš najčistijoj čaši, kojim Stormgren potera poslednje ostatke sendiviča niz grlo. Osetivši da sada mnogo bolje vlada situacijom, okrenuo se ogromnom Poljaku.

„E pa”, poče on ravnodušno, „da li biste bili ljubazni da mi najzad kažete šta je posredi i šta se nadate da ćete postići.”

Džo pročisti grlo.

„Hteo bih odmah nešto da razjasnim”, reče on. „Ovo nema nikakve veze sa Vejnrajtom. Ni on neće biti ništa manje iznenađen od drugih.”

Stormgren je napola to i očekivao, mada se pitao zašto je Džo potvrdio njegove sumnje. Odavno je podozrevao da postoji neki ekstreman pokret unutar… ili na rubovima… Lige za Slobodu.

„Udovoljite mojoj znatiželji”, reče on, „i recite mi kako ste me kidnapovali?”

Uopšte nije očekivao da dobije odgovor i pomalo je bio zatečen kada mu je ovaj drugi spremno… čak željno… stao da objašnjava.

„Sve se odigralo kao u nekom holivudskom trileru”, veselo primeti Džo. „Nismo bili sigurni da li Karelen motri na vas, tako da smo preduzeli izvesne dobro razrađene mere predostrožnosti. Savladali smo vas pomoću gasa puštenog u uređaju za klimatizaciju… to je bilo lako. Zatim smo vas izneli u kola… bez po muke. Sve to, moram reći, nije izveo niko od naših ljudi. Unajmili smo… ovaj… profesionalce za taj posao. Karelen će ih možda uhvatiti… u stvari, i treba da ih uhvati… ali ni posle toga neće biti ništa mudriji. Kada su napustila vašu kuću, kola su se uputila u dugačak tunel koji se nalazi na manje od hiljadu kilometara od Njujorka. Ponovo su izišla iz njega po planu na drugom kraju, i dalje vozeći drogiranog čoveka koji je neobično ličio na Generalnog sekretara. Dosta kasnije jedan veliki kamion natovaren metalnim kovčezima pojavio se na suprotnom kraju i odvezao se do određenog aerodroma gde su sanduci sasvim legalno bili utovareni u teretni avion. Ubeđen sam da bi vlasnici tih sanduka bili užasnuti kada bi saznali za šta smo ih iskoristili.

U međuvremenu su kola koja su, u stvari, obavila posao nastavila svoj dobro razrađeni okolišni put ka kanadskoj granici. Možda ih je Karelen do sada već uhvatio; niti to znam, niti me je briga. Kao što ćete videti… nadam se da cenite moju iskrenost… ceo naš plan zavisio je od jedne stvari. Gotovo smo sasvim sigurni da je Karelen u stanju da vidi i čuje sve što se dešava na površini Zemlje… ali, osim u slučaju da se služi magijom, a ne naukom, nije u stanju da vidi ispod nje. Znači, ne može ništa znati o zameni u tunelu… to jest, neće moći da sazna dok ne bude suviše kasno. Razume se da smo rizikovali, ali obezbedili smo se još na nekoliko načina u koje neću sada da ulazim. Možda ćemo poželeti da se ponovo njima poslužimo, pa bi bilo šteta razotkriti ih.”

Džo je celu ovu priču izneo sa tako očiglednim uživanjem da je Stormgren morao da se nasmeši. Ali bio je i prilično uznemiren. Plan je bio genijalan i sasvim je bilo moguće da je Karelen naseo. Stormgren čak uopšte nije bio siguran da ga Vrhovnik drži pod prismotrom. Ali jasno je bilo da to ni Džo nije znao. Možda je zato i bio u toj meri iskren… želeo je da ispita Stormgrenove reakcije. E pa, pokušaće da deluje samouvereno, bez obzira na to kakva bila njegova stvarna osećanja.