Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„Mora da ste gomila budala”, smrknuto reče Stormgren, „ako mislite da možete ovako lako prevariti Vrhovnike. U svakom slučaju, kakvo dobro može uopšte iz toga proisteći?”

Džo mu ponudi cigaretu, koju Stormgren odbi, a onda zapali svoju i sede na ivicu stola. Začulo se zlokobno krckanje i on žurno poskoči.

„Naše pobude bi”, poče on, „trebalo da su sasvim očigledne. Shvatili smo da razgovori nikuda ne vode, pa smo morali da preduzmemo neke druge mere. Podzemnih pokreta bivalo je i ranije, tako da čak ni Karelenu, bez obzira na njegove moći, neće biti lako da sa nama iziđe nakraj. Rešeni smo da se borimo za svoju nezavisnost. Nemojte me pogrešno shvatiti. Neće biti nikakvog nasilja… bar ne u početku… ali Vrhovnici moraju da se posluže ljudskim agentima, a mi smo u stanju da im u tom pogledu i te kako zagorčamo život.”

Počevši sa mnom, pomisli Stormgren. Pitao se da li mu je sabesednik ponudio išta više od pukog delića cele priče. Zar su zaista mislili da će ovi gangsterski metodi imalo uticati na Karelena? S druge, pak, strane, bilo je sasvim tačno da jedan dobro organizovan pokret otpora može i te kako zagorčati život. Jer Džo je upro prst u slabo mesto u vladavini Vrhovnika. Konačno, sva njegova naređenja izvršavali su ljudski agenti. Ako oni budu izloženi teroru i naterani na neposlušnost, ceo sistem bi mogao da se sruši. No, bila je to ipak tek slaba mogućnost, jer Stormgren je bio ubeđen da bi Karelen ubrzo pronašao neko rešenje.

„Šta nameravate sa mnom?” konačno upita Stormgren. „Jesam li ja talac, ili šta?”

„Ne brinite… pazićemo vas. Očekujemo izvesne posetioce za nekoliko dana, a dotle ćemo vas zabavljati što bolje budemo umeli.”

Dodao je nekoliko reči na materinjem jeziku, a jedan od preostale dvojice odnekud stvori špil novih karata.

„Ove smo nabavili naročito za vas”, objasni Džo. „Pročitao sam pre neki dan u Tajmu da ste bili dobar igrač pokera.” Glas mu se odjednom uozbilji. „Nadam se da u novčaniku imate dosta gotovine”, primeti on nestrpljivo. „Nije nam palo na pamet da pogledamo. Međutim, teško da bismo mogli da prihvatimo čekove.”

Krajnje zatečen, Stormgren se isprazno upiljio u svoje otmičare. A kada je smešna strana situacije konačno našla put do njegovog uma, iznenada mu se učinilo da se oslobodio svih briga koje je sa sobom nosio posao kojim se bavio. Od sada, to je bio Van Ribergov šou. Šta god da se dogodi, on baš ništa nije mogao povodom toga da učini… a ovi fantastični kriminalci sada su nestrpljivo čekali da sa njim igraju poker.

Iznenada je zabacio glavu i stao da se smeje kako to godinama nije činio.

Nije bilo sumnje da je Vejnrajt govorio istinu, pomisli mrzovoljno Van Riberg. Možda je podozrevao, ali nije znao ko je kidnapovao Stormgrena. Niti je odobravao to kidnapovanje. Van Riberg je oštroumno zaključio da već izvesno vreme ekstremisti iz Lige za Slobodu izlažu Vejnrajta pritiscima kako bi ga naterali da prihvati aktivniju politiku. Sada su stvari uzeli u svoje ruke.

Kidnapovanje je bilo odlično organizovano, o tome nije bilo zbora. Stormgren se mogao nalaziti bilo gde na Zemlji i izgleda da je bilo sasvim malo nade da mu uđu u trag. Pa ipak, nešto se moralo učiniti, odluči Ven Riberg, i to brzo. Uprkos šalama koje je tako često zbijao na Karelenov račun, on ga se, u stvari, strašno plašio. Pomisao da će morati neposredno da stupi u vezu sa Nadzornikom bacala ga je u očaj, ali izgleda da nije bilo drugog izlaza.

Odelenje za komunikacije zahvatalo je ceo najviši sprat velike zgrade. Nizovi faksimil mašina, od kojih neke nisu radile, dok su druge užurbano kuckale, protezali su se u daljinu. Kroz njih su proticali beskrajni tokovi statističkih podataka: brojke vezane za proizvodnju, platni promet i celokupno računovodstvo svetskog ekonomskog sistema. Tamo negde gore, u Karelenovom brodu, mora da se nalazio ekvivalent ove ogromne prostorije… i Van Riberg se pitao, dok su mu žmarci mileli uz kičmu, kakva obličja su išla tamo-amo, skupljajući poruke koje je Zemlja slala Vrhovnicima.

Ali danas ga nisu zanimale te mašine i rutinski posao koji su one obavljale. Uputio se u malu privatnu sobu u koju je samo Stormgren trebalo da ima pristup. Izdao je uputstva da se brava provali i sada ga je tamo čekao Glavni oficir za komunikacije.

„To je običan teleprinter… standardna tastatura”, reče mu ovaj. „Postoji i faksimil mašina ako biste želeli da pošaljete kakve slike ili tabelarno obaveštenje, ali rekli ste da vam to neće biti potrebno.”

Van Riberg odsutno klimnu. „To je sve. Hvala”, odvrati on. „Ne očekujem da ću se ovde dugo zadržati. Posle toga ponovo zaključajte i donesite mi sve ključeve.”

Sačekao je da se oficir za komunikacije udalji, a onda je seo za mašinu. Znao je da je ona veoma retko bila korišćena, jer su Karelen i Stormgren gotovo sav posao obavljali tokom svojih nedeljnih sastanaka. Kako je ovde posredi bila veza za hitne slučajeve, očekivao je da će dobiti i prilično brz odgovor.

Posle trenutka oklevanja, počeo je da kuca poruku neuvežbanim prstima. Mašina je tiho prela i reči su po nekoliko sekundi svetlucale na zamračenom ekranu. Zatim se zavalio u stolici i stao da čeka odgovor.

Jedva minut kasnije mašina je počela ponovo da zuji. Van Riberg se, i to ne prvi put, zapitao da li Nadzornik ikada spava.

Poruka je bila kratka i beskorisna.

NEMAM NIKAKVO OBAVEŠTENJE. PREPUŠTAM STVARI U CELOSTI VAŠOJ DISKRECIJI. K.

Prilično ogorčen i nimalo zadovoljan, Van Riberg je shvatio kolika je odgovornost svaljena na njegova pleća.

Tokom poslednja tri dana Stormgren je pomno proučio svoja tri otmičara. Jedini važan bio je Džo: ostali su bili nule… rulja kakva se obično skuplja oko svakog nelegalnog pokreta. Njima ništa nisu značili ideali Lige za Slobodu: jedino ih je zanimalo da zarade dovoljno za život uz što manje truda.

Džo je bio znatno složenija jedinka, mada je ponekad podsećao Stormgrena na prekomerno veliku bebu. Njihove neprekidne partije pokera bile su prošarane žestokim političkim raspravama i Stormgrenu je uskoro postalo jasno da veliki Poljak nikada ozbiljno ne razmišlja o svrhama za koje se bori. Sve njegove sudove zamagljivali su osećanja i krajnji konzervatizam. Dugotrajna borba njegove zemlje za slobodu u toj meri ga je uslovila da je i dalje živeo u prošlosti. Predstavljao je živopisnog predstavnika soja koji je uspeo da preživi, jednog od onih koji nisu bili podobni za sređen način života. Kada nestanu ljudi njegovog kova, ako do toga ikada dođe, svet će biti sigurnije, ali i manje zanimljivo mesto za život.

Stormgren više uopšte nije sumnjao u to da Karelen nije uspeo da ga pronađe. Pokušao je da blefira, ali mu nije pošlo za rukom da ubedi svoje otmičare. Bio je prilično siguran da ga drže ovde kako bi videli da li će Karelen reagovati, a pošto se do sada ništa nije dogodilo, mogli su da nastave sa svojim planovima.

Stormgren se nije iznenadio kada mu je Džo nekoliko dana kasnije kazao da očekuje posetioce. Mala skupina već je izvesno vreme pokazivala znake sve veće nervoze i zatvorenik je pretpostavio da vođe pokreta konačno dolaze da ga pokupe, pošto su se uverili da je vazduh čist.

Već su čekali, okupljeni oko klimavog stola, kada ga je Džo učtivo uveo u dnevnu sobu. Stormgren se gotovo nasmešio kada je primetio da je njegov tamničar sada nosio, krajnje razmetljivo, ogroman pištolj koji nikada ranije nije video. Dvojica grubijana su nestala, pa je čak i Džo delovao pomalo uzdržano. Stormgren je smesta primetio da sada pred sobom ima ljude većeg kalibra; skupina pred kojom se našao veoma ga je podsetila na sliku Lenjina i njegovih saradnika iz prvih dana ruske revolucije, koju je jednom video. Ova šestorica posedovala su istu intelektualnu snagu, čeličnu odlučnost i bezobzirnost. Džo i njemu slični bili su bezopasni; ovo su bili pravi mozgovi organizacije.