Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„Ne žuri”, odvrati Karelen, „bar mi dozvoli da ti objasnim do kraja.”

„Dobro”, smrknuto odvrati Stormgren. „Slušam.” Počeo je da podozreva da je odigrao ulogu mamca u brižljivo pripremljenoj zamci.

„Već izvesno vreme sam znao gde si zahvaljujući… pa, možda je najpogodnija reč za to «traga軄, poče Karelen. „Mada su tvoji najnoviji prijatelji bili u pravu kada su smatrali da nisam u stanju da te sledim ispod zemlje, mogao sam to da činim do ulaska u rudnik. Onaj prelazak u tunelu bio je veoma domišljat, ali kada su prva kola prestala da reaguju plan je bio razotkriven i ubrzo sam te ponovo pronašao. Posle je sve bilo samo stvar čekanja. Znao sam da će, kada se uvere da sam te izgubio, vođe doći ovamo i da ću biti u stanju sve da ih uhvatim u klopku.”

„Ali upravo si ih pustio!”

„Za sada”, reče Karelen. „Nisam imao načina da pronađem ko su među dve i po milijardi ljudi na ovoj planeti prave vođe te organizacije. Sada, pošto sam ih razotkrio, mogu bez po muke da ih sledim svuda po Zemlji. To je mnogo bolje nego da sam ih zatvorio. Bilo šta da preduzmu, otkriće svoje preostale sadruge. Oni su delotvorno neutralizovani i svesni su toga. Tvoje spasavanje biće za njih potpuno neobjašnjivo, jer izgledaće im da si im nestao ispred nosa.”

Grleni smeh stade da odzvanja po sićušnoj prostoriji.

„Na izvestan način cela ta rabota bila je komedija, ali sa ozbiljnom svrhom. Ne zanima mene samo nekolicina glavnih ljudi iz ove organizacije… moram misliti i na moralni utisak koji će to ostaviti na druge skupine koje postoje negde drugde.”

Stormgren je malo poćutao. Nije bio baš zadovoljan, ali shvatao je Karelenovo stanovište i deo njegovog besa je ispario.

„Šteta što je do toga došlo poslednjih nedelja mog radnog staža”, izusti on konačno, „ali od sada će se ispred moje kuće nalaziti stražar. Naredni put može Piter biti kidnapovan. Kako se on snašao, uzgred budi rečeno?”

„Pažljivo sam ga posmatrao ove poslednje nedelje i namerno sam izbegavao da mu pomognem. Sve u svemu, bio je dobar… ali on nije čovek koji treba da preuzme tvoje mesto.”

„Sreća po njega”, reče Stormgren, i dalje pomalo tužan. „Reci mi, da li si dobio kakvu poruku od pretpostavljenih… o tome da nam se prikažeš? Sada sam potpuno ubeđen da je to najjači argument koji poseduju vaši neprijatelji. Stalno su mi ponavljali: «Nećemo početi da verujemo Vrhovnicima dok ne budemo mogli da ih vidimo.»„

Karelen uzdahnu.

„Ne. Nemam vesti. Ali znam kakav ću odgovor dobiti.”

Stormgren nije navaljivao. Nekada bi to možda i učinio, ali sada je prvi put nejasna senka plana počela da mu se obrazuje u umu. Ponovo mu padoše na pamet reči ispitivača. Da, možda se zaista mogu proizvesti neki uređaji…

Ono što je odbio da učini pod pritiskom, može još pokušati da učini dobrovoljno.

Stormgrenu nikada ne bi palo na pamet, čak ni još pre samo nekoliko dana, da može ozbiljno da razmišlja o akciji koju je sada planirao. Ovo smešno malodramatsko kidnapovanje, koje je u retrospektivi ličilo na trećerazrednu TV dramu, verovatno je imalo dosta veze sa njegovim novim stanovištem. Stormgren je sada prvi put u životu bio izložen fizičkom nasilju, za razliku od verbalnih bitaka koje su se vodile u sali za konferencije. Mora da mu se u krvotok uvukao neki virus; ili se samo približavao drugom detinjstvu mnogo brže nego što je pretpostavljao.

Jaku pobudu takođe je predstavljala čista znatiželja, kao i odlučnost da vrati milo za drago. Sada je bilo sasvim očigledno da ga je Karelen upotrebio kao mamac, i mada je to učinio u najboljoj nameri, Stormgren nije bio spreman da to Nadzorniku lako oprosti.

Pjer Dival ni najmanje se nije iznenadio kada je Stormgren nenajavljen banuo u njegovu kancelariju. Bili su stari prijatelji i nije bilo ničeg neobičnog u tome da Generalni sekretar dođe lično u posetu šefu naučnog biroa. Nema sumnje da Karelen neće u tome videti ništa čudno, ako kojim slučajem… on ili neko od njemu podređenih… usmeri svoje uređaje za nadzor na ovo mesto.

Izvesno vreme, dva muškarca provela su u poslovnim razgovorima i političkom ogovaranju; zatim je Stormgren, sa velikim oklevanjem, prešao na stvar. Dok je njegov posetilac govorio, stari Francuz je sedeo zavaljen u stolici, a obrve su mu se, milimetar po milimetar, postojano podizale, dok se gotovo nisu zaplele u pramen kose na čelu. Jednom ili dvaput hteo je nešto da kaže, ali je odlučio da će biti bolje da ćuti.

Kada je Stormgren završio, naučnik se nervozno osvrnuo po prostoriji.

„Misliš li da sluša?” upita on.

„Ne verujem da je u stanju. Prikačio mi je nešto što on naziva tragačem, radi moje zaštite. Ali ne deluje ispod zemlje, i to je jedan od razloga zašto sam sišao u ovu tvoju tamnicu. Trebalo bi da je zaštićena od svih vrsta zračenja, je li tako? Karelen nije mađioničar. Zna gde se nalazim, ali to je sve.”

„Nadam se da si u pravu. Pustimo sad to; ali nećeš li imati neprilika kada otkrije šta nameravaš? A otkriće, svestan si toga.”

„Spreman sam na taj rizik. Pored toga, međusobno se odlično razumemo.”

Fizičar se igrao olovkom i izvesno vreme zurio u prazno.

„Problem je veoma zgodan. Dopada mi se”, izjavi on jednostavno. Zatim uroni u jednu ladicu i iz nje izvuče ogromni blok za pisanje, najveći koji je Stormgren ikada video.

„Dobro”, poče on, žustro žvrljajući kako se činilo nekim svojim stenografskim pismom. „Dozvoli da proverim da li sam dobro upamtio činjenice. Ispričaj mi sve što možeš o prostoriji u kojoj se održavaju ti vaši razgovori. Nemoj ispustiti nijednu pojedinost, ma koliko ti ona izgledala beznačajna.”

„Nemam šta puno da ti opisujem. Napravljena je od metala, ima otprilike osam kvadratnih metara i četiri metra je visoka. Stranice vizuelnog ekrana dostižu približno metar sa metar, a odmah ispod njega nalazi se sto… evo, biće brže ako ti to nacrtam.”

Stormgren je na brzinu skicirao malu prostoriju koju je tako dobro znao i gurnuo crtež prema Divalu. Čineći to, setio se, uz blagi drhtaj, poslednjeg puta kada je tako nešto učinio. Zanimalo ga je šta se dogodilo sa slepim Velšaninom i njegovim saveznicima i kako su reagovali na njegov iznenadni odlazak.

Francuz je stao da proučava crtež naborana čela.

„I to je sve što možeš da mi kažeš?”

„Da.”

Dival ozlojeđeno frknu.

„Šta je sa osvetljenjem? Sedite li u potpunoj tami? Kako stvari stoje sa ventilacijom, grejanjem…”

Stormgren se nasmeši zbog ovog tipičnog ispada.

„Cela tavanica je osvetljena, a koliko sam primetio vazduh dotiče kroz rešetku zvučnika. Ne znam kako se odvodi; možda s vremena na vreme dolazi do obrnutog strujanja vazduha, ali nisam primetio. Nema ni traga nekom grejnom telu, ali u prostoriji uvek vlada normalna temperatura.”

„Pretpostavljam da to znači da se vodena para smrzla, ali ne i ugljen-dioksid.”

Stormgren se potrudio da se nasmeši na ovu otrcanu šalu.

„Mislim da sam ti sve kazao”, zaključi on. „Što se tiče mašine koja me prebacuje do Karelenovog broda, prostorija u kojoj putujem bezoblična je poput kabine lifta. Da nema kauča i stola, mogla bi to i da bude.”

Nekoliko minuta vladala je tišina dok je fizičar ukrašavao blok za pisanje pedantnim i mikroskopskim šarama. Dok ga je posmatrao, Stormgren se pitao kako to da čovek poput Divala… čiji je um bio neuporedivo blistaviji od njegovog… nikada nije zabeležio neki veći uspeh u svetu nauke. Prisetio se tim povodom neuviđavne i verovatno netačne opaske jednog prijatelja iz američkog ministarstva spoljnjih poslova: «Francuzi daju najbolje drugorazredne ljude na svetu.» Dival je bio jedan od onih koji su potvrđivali tu primedbu.