Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Fizičar zadovoljno klimnu sam sebi, nagnu se napred i uperi olovku u Stormgrena.

„Zašto misliš, Riki”, upita on, „da je Karelenov vizuelni ekran, kako ga ti zoveš, zaista ono za šta se izdaje?”

„Oduvek sam to uzimao zdravo za gotovo; izgleda baš kao vizuelni ekran. Uostalom, šta bi drugo mogao biti?”

„Kada kažeš da izgleda kao vizuelni ekran, hoćeš da kažeš, je li tako, da izgleda kao jedan od naših?”

„Razume se.”

„To mi je samo po sebi sumnjivo. Ubeđen sam da aparat Vrhovnika ne bi koristio ništa tako primitivno kao što je pravi fizički ekran… verovatno bi materijalizovali slike neposredno u prostor. Zašto bi se Karelen uopšte mučio da koristi TV sistem? Najjednostavnije rešenje uvek je i najbolje. Zar ti se ne čini verovatno da je tvoj «vizuelni ekran», zapravo, samo jednostavno jednosmerno ogledalo?”

Stormgren je bio tako ljut na sebe da je na trenutak ćutao, razmatrajući prošlost. Nijednom od samog početka nije mu palo na pamet da proveri Karelenovu priču… ali pošto se sada osvrnuo unazad, morao je da se zapita da li mu je Nadzornik uopšte kazao da koristi TV sistem. On je to jednostavno uzeo zdravo za gotovo: sve je to bio samo psihološki trik, na koji je on spremno naseo. Pod pretpostavkom, razume se, da je Divalova teorija bila tačna. Ali opet je brzopleto donosio zaključke; niko još ništa nije dokazao.

„Ako si u pravu”, poče on, „treba samo da razbijem staklo…”

Dival uzdahnu.

„Ah, ti laici koji nemaju pojma sa naukom! Zar misliš da je napravljeno od bilo čega što bi mogao da razbiješ bez eksploziva? Čak i da uspeš, zar misliš da Karelen udiše isti vazduh kao i mi? Baš bi bilo zgodno za obojicu da on živi u atmosferi od hlora?”

Stormgren se osećao pomalo budalasto. Trebalo je tako nešto da mu padne na pamet.

„Pa, šta onda predlažeš?” upita on pomalo očajno.

„Treba malo da razmislim. Kao prvo, moramo otkriti da li je moja teorija tačna, a ako jeste valjalo bi nešto pobliže da saznamo o materijalu od koga je načinjen taj ekran. Daću u zadatak nekolicini mojih ljudi da se time pozabave. Uzgred budi rečeno, pretpostavljam da nosiš aktovku kada ideš u posetu Nadzorniku? Je li to ta koju sada imaš sa sobom?”

„Da.”

„Trebalo bi da bude dovoljno velika. Ne želimo da mu privučemo pažnju tako što ćemo je zameniti nekom drugom, naročito ako je Karelen navikao na nju.”

„Šta želiš da uradim?” upita Stormgren. „Da ponesem skriveni rendgen-aparat?”

Fizičar se isceri.

„Još ne znam, ali smislićemo nešto. Javiću ti šta sam uradio za otprilike dve nedelje.”

Kratko se nasmejao.

„Znaš li na šta me sve ovo podseća?”

„Da”, spremno odvrati Stormgren, „na vreme kada si pravio ilegalne radio-aparate za vreme nemačke okupacije.”

Dival je bio razočaran.

„Pa, verovatno sam to jednom ili dvaput pomenuo. Ali ima još nešto…”

„Šta to?”

„Samo da znaš, ja pojma nemam za šta ti je bila potrebna oprema, kada te uhvate.”

„Zar tako posle sve one gužve koju si jednom napravio oko toga da naučnici moraju biti društveno odgovorni za svoje izume? Stvarno, Pjer, stidim te se!”

Stormgren je spustio debeli svežanj iskucanih stranica sa uzdahom olakšanja.

„Hvala nebesima da je to konačno završeno”, reče on. „Čudno je i pomisliti da ovih nekoliko stotina stranica sadrže budućnost čovečanstva. Svetska Država! Nisam ni pomislio da ću to doživeti!”

Spustio je dosje u aktovku, čiji se stražnji deo nalazio na jedva desetak centimetara od zamračenog pravougaonika ekrana. Prstima je s vremena na vreme prelazio preko brava polusvesno, nervozno, ali nije imao nameru da pritisne skriveni prekidač sve dok se sastanak ne završi. Postojala je mogućnost da nešto krene naopako; mada se Dival zaklinjao da Karelen neće ništa otkriti, nikad se ne zna.

„Rekao si da imaš neke vesti za mene”, nastavi Stormgren, jedva prikrivajući želju da ih što pre čuje. „Da li je reč o…”

„Da”, odvrati Karelen. „Primio sam odgovor pre nekoliko sati.”

Šta li je time hteo da kaže? — pitao se Stormgren. Nadzornik nikako nije mogao da opšti sa svojim udaljenim domom preko nebrojenih svetlosnih godina koje su ga delile od baze. Ili se možda… ovo je bila Van Ribergova teorija… samo savetovao sa nekim ogromnim kompjuterom koji je bio u stanju da predvidi ishod svake političke akcije.

„Mislim da”, nastavi Karelen, „Liga za Slobodu i njeni saradnici neće biti baš zadovoljni, ali pomoći će da se smanji napetost. Uzgred budi rečeno, ovo nećemo snimati.

Često si mi govorio, Riki, da bi se ljudska rasa brzo navikla na nas, bez obzira na to koliko se mi fizički razlikujemo od vas. To samo pokazuje koliko ste nemaštoviti. Kada si ti u pitanju, možda bi to i bilo tako, ali ne smeš zaboraviti da je najveći deo sveta i dalje neobrazovan prema svim razumnim merilima i da je opterećen predrasudama i praznovericama za koje će možda biti potrebne desetine godina da se uklone.

Dozvolićeš da znamo ponešto o ljudskoj psihologiji. Prilično tačno pretpostavljamo šta bi se dogodilo kada bismo se otkrili svetu na njegovom sadašnjem stepenu razvoja. Ne mogu da ulazim u pojedinosti, čak ni sa tobom, i stoga moraš prihvatiti moju analizu zdravo za gotovo. Međutim, možemo ovo da obećamo, što bi trebalo da vam pruži izvesno zadovoljenje. Kroz pedeset godina… dva pokolenja od sada… izići ćemo iz naših brodova i čovečanstvo će nas konačno videti onakve kakvi jesmo.”

Stormgren je izvesno vreme ćutao, upijajući reči Nadzornika. Posle ove Karelenove izjave nije osetio onoliko zadovoljstvo kao što bi to bio slučaj ranije. Bio je donekle zbunjen ovim svojim delimičnim uspehom i na trenutak se pokolebao. Istina će vremenom izbiti na videlo: sve ovo njegovo kovanje zavere bilo je nepotrebno i možda nimalo mudro. Ako ipak nastavi, učiniće to jedino iz sebičnog razloga što on neće biti živ kroz pedeset godina.

Karelen mora da je primetio njegovu neodlučnost, jer je nastavio:

„Žao mi je ako sam te razočarao, ali bar nećeš biti odgovoran za političke probleme bliske budućnosti. Možda i dalje smatraš da je naš strah neosnovan… ali veruj mi da posedujemo ubedljive dokaze o opasnosti ako bismo krenuli bilo kojim drugim putem.”

Stormgren se nagnu napred, teško dišući.

„Znači, ipak te je Čovek video!”

„Nisam to kazao”, smesta odvrati Karelen. „Vaš svet nije jedina planeta koju smo nadgledali.”

Stormgrena se nije mogao tako lako odvratiti.

„Postojala su mnoga predanja koja su govorila o tome da su u prošlosti neke druge rase posetile Zemlju.”

„Znam: pročitao sam izveštaj Istorijskog istraživačkog odelenja. U njemu se Zemlja prikazuje kao raskrsnica Vaseljene.”

„Možda je bilo poseta o kojima ti ništa ne znaš”, reče Stormgren i dalje loveći u mutnom s puno nade. „Ali pošto mora da nas posmatrate već hiljadama godina, pretpostavljam da je to malo verovatno.”

„Čini mi se da jeste”, odvrati Karelen, ni ne trudeći se da mu pomogne. Ali u tom trenutku Stormgren je doneo odluku.

„Karelene”, poče on naglo, „skiciraću izjavu i poslaću ti je na odobrenje. Ali zadržavam pravo da te i dalje gnjavim, a ako mi se ukaže prilika, daću sve od sebe da otkrijem tvoju tajnu.”

„Svestan sam toga „, odvrati Nadzornik, zakikotavši se.

„I nemaš ništa protiv?”

„Ni najmanje… mada napominjem da to ne važi za nuklearno oružje, otrovni gas ili bilo šta drugo što bi moglo da poljulja naše prijateljstvo.”

Stormgren se pitao da li je i koliko Karelen nagađao. Iza Nadzornikovog bockanja naslućivao je prizvuk razumevanja i možda… ko zna… čak i podsticanja.