Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Ako je, razume se, Karelen uopšte imao lice.

Nervoza koju je Stormgren u početku osećao odavno je nestala. Uglavnom je Karelen govorio, pletući složene rečenice u kojima je voleo da se izražava. Nekada je Stormgren mislio da je to najdivniji i sasvim sigurno najneočekivaniji od svih Karelenovih darova. Sada više nije delovao u toj meri divno, jer je Stormgren znao da je i to, poput većine Nadzornikovih sposobnosti, predstavljalo ishod puke intelektualne moći, a ne nekog određenog talenta.

Karelen je imao vremena da pravi bezbroj književnih sastava kada bi usporio svoje misli do brzine ljudskog govora.

„Nema potrebe da ti ili tvoj naslednik bezrazložno brinete zbog Lige za Slobodu, čak i kada se oporavi od sadašnje malodušnosti. Protekli mesec bio je veoma tih i, mada će ponovo oživeti, ona neće predstavljati opasnost nekoliko narednih godina. Zaista, uvek je dobro znati šta ti radi protivnik, te je u tom smislu Liga veoma korisna institucija. Ako ikada zapadne u finansijske nevolje, možda je čak novčano potpomognem.”

Stormgrenu je od početka bilo teško da razabere kada se Karelen šali. Potrudio se da zadrži isti izraz lica i nastavio da sluša.

„Vrlo brzo će Liga izgubiti još jedan od svojih argumenata. Bilo je dosta kritike, doduše detinjaste, na račun naročitog položaja koji si zauzimao poslednjih nekoliko godina. U prvim danima moje uprave to mi je bilo od velike koristi, ali sada, kada je svet krenuo putem koji sam planirao, to možemo ukinuti. Ubuduće, sve poslove sa Zemljom obavljaću posredno, a kancelarija Generalnog sekretara može da se preobrazi u nešto što će podsećati na njen prvobitni oblik.

Tokom narednih pedeset godina doći će do mnogih kriza, ali one će proći. Ustrojstvo budućnosti prilično je jasno i jednoga dana sve te poteškoće biće zaboravljene… zaboravićete ih, iako ste rasa koja dugo pamti.”

Ove poslednje reči tako je čudno naglasio da se Stormgren istog časa ukočio na stolici. Bio je ubeđen da Karelen nikada ne pravi puke omaške: čak je i njegova indiskrecija bila sračunata sa mnogo decimalnih mesta. Ali nije bilo vremena za pitanja… na koja sigurno neće dobiti odgovore… jer je Nadzornik ponovo promenio temu.

„Često si me pitao o našim dugoročnim planovima”, nastavi on. „Osnivanje Svetske Države samo je, razume se, prvi korak. Poživećeš da vidiš kako se to ostvaruje… ali promena će biti tako neprimetna da će je svega nekolicina primetiti kada nastupi. Posle toga dolazi razdoblje sporog stapanja dok vaša rasa ne postane spremna za nas. A onda će nastupiti dan koji smo obećali. Žao mi je što nećeš biti tamo.”

Stormgrenove oči bile su širom otvorene, ali pogled mu je bio uprt u nešto što se nalazilo mnogo dalje od te ekranske prepreke. Gledao je u budućnost, zamišljajući dan koji neće doživeti, dan kada će se veliki brodovi Vrhovnika konačno spustiti na Zemlju i kada će se otvoriti pred svetom koji će ih čekati.

„Toga dana”, nastavio je Karelen, „ljudska rasa iskusiće nešto što se samo može nazvati psihološkim diskontinuitetom. Ali neće biti naneta nikakva trajna šteta: ljudi toga doba biće mnogo postojaniji nego što su to njihovi dedovi. Mi ćemo od početka biti deo njihovih života i kada nas sretnu, nećemo im izgledati toliko… čudni… kao što bismo izgledali vama.”

Stormgren do tada nije imao prilike da upozna ovakvog Karelena, sklonog dubokim mislima, ali to ga nije iznenadilo. Nije se zavaravao da je upoznao više od nekoliko faceta Nadzornikove mnogostrane ličnosti: pravi Karelen bio je nepoznat i možda neshvatljiv ljudskim bićima. Stormgren je ponovo imao osećaj da su pravi interesi Nadzornika negde drugde i da je vladao Zemljom samo delićem uma, bez po muke, kao što bi majstor trodimenzionog šaha mogao igrati dame.

„A posle toga?” tiho upita Stormgren.

„Onda ćemo moći da otpočnemo naš stvarni posao.”

„Često sam se pitao šta bi to moglo biti. Sređivanje našeg sveta i civilizovanje ljudske rase predstavlja samo sredstvo… morate imati i neku svrhu iza toga. Hoćemo li ikada biti u stanju da iziđemo u svemir i vidimo vašu Vaseljenu… možda vam čak i pomognemo u izvršenju vaših zadataka?”

„To se može i tako nazvati”, odvrati Karelen… glas mu je sadržao jasnu, ali neobjašnjivu primesu tuge, što je Stormgrena neobično uznemirilo.

„Ali pretpostavimo da, i pored svega, vaš opit sa Čovekom ne uspe? Nama se to dešavalo sa primitivnim ljudskim rasama. Sigurno ste i vi doživljavali neuspehe?”

„Jesmo”, odvrati Karelen tako tiho da ga je Stormgren jedva čuo. „I mi smo doživljavali neuspehe.”

„Šta u tom slučaju preduzimate?”

„Čekamo… i pokušavamo ponovo.”

Nastupila je pauza koja je potrajala možda pet sekundi. Kada je Karelen ponovo progovorio, njegove reči bile su toliko neočekivane da Stormgren na trenutak nije reagovao.

„Zbogom, Riki!”

Karelen ga je nadmudrio… verovatno je već bilo suviše kasno. Stormgrenova paraliza potrajala je samo trenutak. Zatim je jednim brzim, uvežbanim pokretom izvukao bateriju i prislonio je uz staklo.

Borovi su se spuštali gotovo do ivice jezera, ostavljajući duž njegove ivice samo traku trave široku svega nekoliko metara. Svake večeri kada je bilo dovoljno toplo Stormgren je, uprkos svojih devedeset godina, bodro hodao duž tog poteza do pristaništa da posmatra zalazak sunca nad vodom, a zatim se vraćao kući pre nego što bi iz šume dopro svež noćni vetar. Taj jednostavni obred pružao mu je veliko zadovoljstvo i on će ga upražnjavati sve dok bude imao snage.

Daleko iznad jezera nešto je dolazilo sa zapada, leteći nisko i brzo. Letelice su retko zalazile u ove krajeve, što se, razume se nije odnosilo na prekopolarne linije koje mora da su prolazile iznad glave svakoga sata tokom dana i noći. Ali nikada nije bilo nikakvog drugog nagoveštaja njihovog prisustva, osim povremenog traga od pare visoko spram plavetnila stratosfere. Ovo je bio mali helikopter i očigledno se uputio baš prema njemu. Stormgren osmotri obalu i vide da nema kuda da pobegne. Zatim slegnu ramenima i sede na drvenu klupu na vrhu pristaništa.

Reporter je bio tako snishodljiv da se Stormgren iznenadio. Gotovo da je zaboravio da nije samo postariji državnik već i, izvan svoje zemlje, gotovo mitska figura.

„Gospodine Stormgren”, poče došljak, „izvinjavam se što vas gnjavim, ali pitam se da li biste prokomentarisali nešto što smo upravo čuli o Vrhovnicima.”

Stormgren se malko namršti. Posle svih tih godina, i dalje nije voleo tu reč, baš kao ni Karelen.

„Mislim da ne mogu Bog zna šta dodati onome što je već drugde napisano”, reče on.

Reporter ga je posmatrao neobično pomno.

„Mislio sam da biste mogli. Naišli smo na prilično čudnu priču. Izgleda da je, pre skoro trideset godina, jedan tehničar iz naučnog biroa napravio neku neobičnu opremu za vas. Pitali smo se da li biste nam mogli nešto više reći o tome.”

Stormgren je trenutak ćutao, vrativši se u prošlost. Nije se iznenadio što je tajna otkrivena. Iznenađivala ga je, u stvari, činjenica što se toliko očuvala.

Ustao je i krenuo nazad duž pristaništa, dok ga je reporter sledio na nekoliko stopa.

„Ta priča”, reče on, „sadrži izvestan prisenak istine. Kada sam pošao u poslednju posetu Karelenu, poneo sam sa sobom jedan uređaj, u nadi da će mi on omogućiti da vidim Nadzornika. Bilo je to glupo i neiskusno… ali tada mi je bilo samo šezdeset godina.”

Zakikotao se sebi u bradu i nastavio.

„To i nije neka priča zbog koje je trebalo da potegnete čak ovamo. Vidite, nije upalilo.”

„Ništa niste videli?”

„Ne, baš ništa. Bojim se da ćete morati da sačekate… konačno, ostalo je samo još dvadeset godina!”